Артур Шопенхауер: Kада слушамо музику, ствара се осећај да смо повезани са некаквом вишом истином (суштином постојања).
Боривој Вујић
Музика је стара колико и само човечанство, а током векова бројни филозофи и научници покушавали су да објасне наш однос с њом. Један од најтемељнијих био је немачки филозоф Артур Шопенхауер (1788–1860). Тврдио је да музика представља најплеменитији и најзначајнији облик уметности, јер не само да се уздиже изнад других форми, већ једина има могућност да каналише у нама духовни спој са универзумом.
Његова анализа посредовања различитих уметничких форми није била заснована на емоцијама већ на разуму. Музику је посматрао кроз призму свог филозофског погледа на свет. Иако су његове теорије оспораване више пута, оне и даље пружају занимљив и логички конзистентан аргумент да је музика највиши облик изражавања познат човеку. Био је изузетно систематичан у свом размишљању, те је дошао до закључка да су сви догађаји – прошли, садашњи или будући – диктирани скупом међусобно повезаних метафизичких закона.
Да бисмо разумели ова размишљања о музици, морамо познавати интерпретацију саме стварности која је усредсређена на концепту под називом ,,воља за животом”. Шопенхауер је дефинисао вољу као слепи непрекидни импулс који диктира постојање органске и неорганске материје. Воља се код људи манифестује у облику жеље и представља крајњи, јединствени и недефинисани појам праисконског инстинкта. Она нас нагони ка одредишту до којег никада не можемо стићи, али се непрекидно крећемо ка њему. Овај парадокс је основни узрок настајања патњи и духовних немира. Да бисмо досегли мир, треба да раскинемо спрегу са жељама које нас заправо и чине посебним бићима на овој планети.
Човек као организам, сви његови делови и све његове радње, само су манифестације човекове воље. Нагон за одржањем у животу и полни нагон су два основна облика човекове воље за животом. Они представљају извор сталног неспокојства, сталне жудње, бола и патње. Након задовољења нагона, настаје осећај равнодушности и досаде. Дакле, човеков живот није ништа друго до незајажљива тежња, борба за задовољење безбројних потреба, патња и досада. Патња је константна јер потиче из незадовољености у прохтевима незајажљиве воље.
Иако је Шопенхауер своју идеју о вољи као суштини света сматрао за оригиналну, дубоку и научну, временом се показало да се ту ради о индивидуалној процени света сходно људској природи. Kолико је овакав идеализам немогућ, види се по томе што он грубо противречи научном схватању света. Према том идеализму, простор, време, материја, па и цео свет постоје само на основу свести, односно кроз разум. (,,Разум уједињује простор и време у представи материје. Овај свет као манифестација постоји само на основу разума и само за разум.” – Шопенхауер)
У вези са основном тенденцијом своје филозофије, а то је спасење од воље за постојањем као извором патње, Шопенхауер уметност сматра пролазним избављењем и привременом утехом у животу. Упоређује оно неухватљиво, често меланхолично осећање које уметност, а поготово музика, може да узбурка у нама, са оним које нас преплави када наиђемо на неко величанствено дело које је природа створила. Рецимо, као када се попнемо на врх неке планине па угледамо дубоку долину, а у даљини неке друге извајане планинске венце завејане снегом. Тада наизглед бескрајни сјај самог света ставља наше постојање у нову перспективу.
,,У поређењу са овим доживљајима који изазивају страхопоштовање, наше свакодневне борбе изгледају тако мале и безначајне да можда и не постоје.” (Шопенхауер)
,,Нису ли планине, таласи и небо део мене и моје душе, као што сам и ја део њих?” (Бајрон)
Према размишљањима Артура Шопенхауера, музика је та која покушава да пронађе универзално у личном, безвремено у савременом и бесконачно у коначном. Она је таква уметничка форма да представља директну манифестацију саме воље, док друге гране уметности приказују сенку копија идеја. Kада слушамо музику, ствара се осећај да смо повезани са некаквом вишом истином (суштином постојања).
Треба нагласити да се Шопенхауер бавио апсолутном (чистом) музиком, коју је највише испољавао Рихард Вагнер у својим композицијама. Степен утицаја који је на Вагнера извршила Шопенхауерова филозофска мисао био је вишеструк. Сматра се и преломном тачком, како у оквиру стваралаштва овог композитора, тако и на пољу теоријске мисли о религији и музици.
Музика без текста, омогућава неометан израз и доживљај нечег метафизичког. О апсолутној, тачније чистој инструменталној музици Шопенхауер је писао у афирмативном смислу, инсистирајући на томе да она представља непосредно саму вољу, утичући на наша осећања, страсти и афекте.
(Илустрација Артур Шопенхауер/Википедија)
(Пулсе)
