„Будући да њихова ДНK постоји у данашњим људским геномима, они су – на неки начин – живи и здрави и успешнији него икада”, сматра еволуциони генетичар Арев Сумер из Макс Планк института у Немачкој.
Неандерталци су изумрли пре отприлике 39.000 година, али у неком смислу ти блиски рођаци разумног човека нису нестали – њихово наслеђе живи у геномима већине становника на Земљи захваљујући укрштању две врсте. Нова истраживања пружају досад најпрецизнију процену да се врхунац тог генетског мешања догодио пре око 47.000 година. Студије су показале како су компоненте генома неандерталца обликовале гедом савременог човека у функцијама као што су пигментација коже, имунолошки одговор и метаболизам.
Једна група научника испитивала је геноме три женске и три мушке јединке Homo sapiens-a које су живеле пре око 45.000 година на темељу костију пронађених у пећини у немачком граду Ранису, и једног генома жене из отприлике истог времена чија је лобања нађена у шпиљи на планини Злати кун у Чешкој. Студија објављена у часопису Nature – која укључује најстарији икад секвенцирани ДНK Homo sapiens-a – утврдила је да се мешање две врсте догодило пре око 49.000 до 45.000 година.
Друга група научника испитивала је геноме 300 данашњих и древних јединки Homo sapiens-a, укључујући 59 који су живели пре 2.000 до 45.000 година. Студија, објављена у часопису Science, дала је распон времена мешања од пре око 50.500 до 43.500 година. Истраживачи су укрштање, за које је утврђено да је било новије од претходних процена, описали као продужено раздобље протока гена које је трајало кроз бројне генерације.
Тешко је знати природу интеракције Homo sapiensa и неандерталаца на темељу података о геному. осим што се може рећи да су се мешали и имали заједничку децу. Истраживачи нису могли географски одредити где је дошло до укрштања, али су оценили да је то могло бити негде на Блиском истоку. Неандерталци, службено названи Homo neanderthalensis, били су робусније грађени од Homo sapiens-a. Живели су од прe отприлике 430.000 година до нестанка релативно брзо након што се Homo sapiens – врста која се појавила пре отприлике 300.000 година у Африци – проширио до подручја која су неандерталци насељавали на Блиском истоку, у Еvропи и Азији.
Прeђашња истраживања показала су да су неандерталци били интелигентни, да су стварали уметност и користили сложене методе групног лова, пигменте за осликавање тела, симболичне предмете, а можда и говорни језик. Већина људи данас има гене наслеђене од неандерталаца, отприлике 1-2 посто својег ДНK. „Неандерталци су живели ван Африке хиљадама година пре него што су стигли модерни људи и вероватно су били прилагођени клими и патогенима ван Африке. Стога су неки од њихових гена могли бити корисни модерним људима”, рекла је генетичарка Прија Мурђани са Универзитета Беркли (САД), једна од руководилаца истраживања.
На пример, варијанта имунолошког гена наслеђена од неандерталаца штити од коронавируса попут оног који је изазвао пандемију. Учесталост неких неандерталских гена укључених у имунолошки систем и пигментацију коже код Homo sapiens-a временом се повећала, што указује на њихову вредност за преживљавање. „Насупрот томе, неке геномске области су готово лишене неандерталског порекла”, додала је Мурђани. Међу јединкама с налазишта Ранис идентификоване су мајка и кћи, које су у далеком сродству са женом из Златог куна, подручја које је удаљено око 230 километара.
Геноми су открили њихов физички изглед. „Тих раних Европљана било је само неколико стотина и имали су тамну кожу, тамну косу и смеђе очи, што одражава њихов долазак из Африке”, објаснио је зооархеолог Џеф Смит са Универзитета Рединг (Енглеска). Ови рани Homo sapiens-и у Европи су се суочили с тешким условима леденог доба. Подаци о геному јединки из Раниса и Златог куна показали су да данас немају живих потомака, што указује да је њихова популација изумрла и да представља изгубљену грану људског породичног стабла.
Исто тако, илуструју опасан крајолик у којем су живели. „Трагови на лобањи упућују на грабљивце, вероватно хијене, који су напале особу или изгризле лобању након њене смрти”, сматра еволуциони генетичар Арев Сумер из Макс Планк института за еволуциону антропологију (Немачка), један од руководилаца истраживања. Дуго се расправљало о судбини неандерталаца. „Постоје различите идеје о томе какву су улогу модерни људи играли у изумирању неандерталаца. Сматрамо барем вероватним да се релативно мала надолазећа модерна људска популација можда спојила с делом још мање неандерталске популације у на овом подручју у то време. Будући да њихова ДНK постоји у данашњим људским геномима, они су – на неки начин – живи и здрави и успешнији него икада”, закључио је научник из Макс Планк института.
(Илустрација EPA)
(Индекс)
