АРГУСОВ ПОГЛЕД

НЕДОУМИЦЕ ЦИТИРАЊА

Visited 350 times, 1 visit(s) today

За сада је немогуће прочитати све радове из 9.000 најбољих светских часописа и неколико хиљада другоразредних да би се на класичан начин проценила вредност свих чланка. Можда ће једног дана вештачка интелигенција (AI) да нам помогне.

Академик Рајко Игић

Од 1966. године до данас у свету је објављено 64 милиона научних чланака. Само у 2022. години публиковано је пет милиона чланака, с тим да се број повећава преко 2% годишње. Интернет је омогућио да се многи часописи објављују у електронском облику и да научник може наћи чланак који га интересује, у базама података – водичима о публикацијама – из разних области. Kада научник саопштава истраживање, он наводи раније публиковане радове на које се ослања његово истраживање; сваки такав навод је цитат. Уколико више научника цитира неки рад, сматра се да је он вреднији него ретко цитиран. Међутим, на број цитата утиче и област у којој је објављен рад; ако у датој области постоје хиљаде часописа, већа је шанса да неко истраживање примети и цитира већи број аутора.

Дакле, могуће је начинити списак цитираности свих радова, односно научника који су објавили радове. Вреди истаћи да ређе један аутор објављује рад; углавном их је више, а понекад чак 50, 100 и преко хиљаде, а сваком аутору се приписује исти број цитата тог рада. Анализу цитираности је најпре начинио Институт за научно истраживање (ISI), 1955. године у Филаделфији, а данас то води Clarivate Analytics.

Највише је научних публикација у 2020. години објавлила Kина (744.042), затим САД, Енглеска, Индија, Немачка, Италија, Јапан, Kанада, Русија, Француска. Србија је на 58. месту, Хрватска (59), Словенија (60), Босна и Херцеговина (92), Северна Македонија (102) и Црна Гора (116). Број научних часописа у свету је од 1970. године нагло растао. Само један издавач из САД, Sage Inc, данас издаје преко 1.000 часопса из разних научних области, а таквих је издавача неколико. Шта је условило експоненцијални раст броја часописа?

Већина их наплаћује трошкове за припрему и публиковање (article processing charges) да би објављен чланак свако могао бесплатно читати (open access). Часопис за такву услугу од аутора или његове институције наплаћује 1.000 до 3.000, а изузетно 10.000 долара. Тако је публиковање многих научних радова постало уносан бизнис. Па и израде листа цитираности подстичу тај процес.

За сваки чланак који се налази у базама података лако је установити колико су га често цитирали други научници, али није лако одредити вредност тог рада тј. вредност открића. Ево два примера. (1) Најчешће цитиран научник је Оливер Х. Лаури (Oliver H. Lowry) – заправо његов метод одређивања протеина помоћу фолин–фенолског реагенса. Тај рад из 1951. године је до данас цитиран 305.148 пута. (2) Сва открића Алберта Ајнштајна до његове смрти, 1955. године, цитирана су 1.564 пута. Нико није ни помислио да за Нобелову награду предложи Лаурија.

Данас се праве листе цитираности научника које само указују колико су често публикације цитиране. Међутим, из броја цитата се не може закључити колики је научни допринос у раду, а ни где је и са којим сарадницима вршено истраживање. Ево и домаћег примера: вредност открића Милутина Миланковића је касно препозната и од 1930. до 1977. године цитираност његових радова је минимална (графикон испод).

Цитираност публикација три аутора из Србије

(Милутин Миланковић, Иван Ђаја и Рајко Игић),

од 1916. до марта 2008. Ппретраживање урадио

Јуџин Гарфилд помоћу својег HisCite програма.

Наведени мањак не одбацује примену цитатометрије, али у евалуацију научника, поред броја цитата, треба укључити процену научног доприноса појединачне публикације и улога сваког научника у њој. До такве се процене долази само читањем цитираног чланка. Међутим, за сада је немогуће прочитати све радове из 9.000 најбољих светских часописа и неколико хиљада другоразредних да би се на класичан начин проценила вредност свих чланка. Можда ће једног дана вештачка интелигенција (AI) да нам помогне. Ипак, од ње вероватно очекујемо превише.

У нашој дневној и осталој штампи често се наводе подаци о листама најцитиранијих домаћих научника и закључује да су најцитиранији најбољи научници. То се среће не само у чланцима новинара, већ и међу службеницима који располажу средствима за финансирање научних истраживања. Погрешан приступ може се лако избећи ако новинар упита високоцитирану особу: „Који је научни допринос ваше највише цитиране публикације?”; ако је учествовало више аутора: „Kаква је ваша улога у том истраживању?”

Можемо закључити да је отац Милеве Марић био у праву када је своме зету, Ајнштајну, казао: „Све је релативно, мој Алберте”.

(Илустрација Pixabay)

Visited 350 times, 1 visit(s) today

О аутору

administrator

Оставите коментар