ARGUSOV POGLED

NEDOUMICE CITIRANJA

226 pregleda

Za sada je nemoguće pročitati sve radove iz 9.000 najboljih svetskih časopisa i nekoliko hiljada drugorazrednih da bi se na klasičan način procenila vrednost svih članka. Možda će jednog dana veštačka inteligencija (AI) da nam pomogne.

Akademik Rajko Igić

Od 1966. godine do danas u svetu je objavljeno 64 miliona naučnih članaka. Samo u 2022. godini publikovano je pet miliona članaka, s tim da se broj povećava preko 2% godišnje. Internet je omogućio da se mnogi časopisi objavljuju u elektronskom obliku i da naučnik može naći članak koji ga interesuje, u bazama podataka – vodičima o publikacijama – iz raznih oblasti. Kada naučnik saopštava istraživanje, on navodi ranije publikovane radove na koje se oslanja njegovo istraživanje; svaki takav navod je citat. Ukoliko više naučnika citira neki rad, smatra se da je on vredniji nego retko citiran. Međutim, na broj citata utiče i oblast u kojoj je objavljen rad; ako u datoj oblasti postoje hiljade časopisa, veća je šansa da neko istraživanje primeti i citira veći broj autora.

Dakle, moguće je načiniti spisak citiranosti svih radova, odnosno naučnika koji su objavili radove. Vredi istaći da ređe jedan autor objavljuje rad; uglavnom ih je više, a ponekad čak 50, 100 i preko hiljade, a svakom autoru se pripisuje isti broj citata tog rada. Analizu citiranosti je najpre načinio Institut za naučno istraživanje (ISI), 1955. godine u Filadelfiji, a danas to vodi Clarivate Analytics.

Najviše je naučnih publikacija u 2020. godini objavlila Kina (744.042), zatim SAD, Engleska, Indija, Nemačka, Italija, Japan, Kanada, Rusija, Francuska. Srbija je na 58. mestu, Hrvatska (59), Slovenija (60), Bosna i Hercegovina (92), Severna Makedonija (102) i Crna Gora (116). Broj naučnih časopisa u svetu je od 1970. godine naglo rastao. Samo jedan izdavač iz SAD, Sage Inc, danas izdaje preko 1.000 časopsa iz raznih naučnih oblasti, a takvih je izdavača nekoliko. Šta je uslovilo eksponencijalni rast broja časopisa?

Većina ih naplaćuje troškove za pripremu i publikovanje (article processing charges) da bi objavljen članak svako mogao besplatno čitati (open access). Časopis za takvu uslugu od autora ili njegove institucije naplaćuje 1.000 do 3.000, a izuzetno 10.000 dolara. Tako je publikovanje mnogih naučnih radova postalo unosan biznis. Pa i izrade lista citiranosti podstiču taj proces.

Za svaki članak koji se nalazi u bazama podataka lako je ustanoviti koliko su ga često citirali drugi naučnici, ali nije lako odrediti vrednost tog rada tj. vrednost otkrića. Evo dva primera. (1) Najčešće citiran naučnik je Oliver H. Lauri (Oliver H. Lowry) – zapravo njegov metod određivanja proteina pomoću folin–fenolskog reagensa. Taj rad iz 1951. godine je do danas citiran 305.148 puta. (2) Sva otkrića Alberta Ajnštajna do njegove smrti, 1955. godine, citirana su 1.564 puta. Niko nije ni pomislio da za Nobelovu nagradu predloži Laurija.

Danas se prave liste citiranosti naučnika koje samo ukazuju koliko su često publikacije citirane. Međutim, iz broja citata se ne može zaključiti koliki je naučni doprinos u radu, a ni gde je i sa kojim saradnicima vršeno istraživanje. Evo i domaćeg primera: vrednost otkrića Milutina Milankovića je kasno prepoznata i od 1930. do 1977. godine citiranost njegovih radova je minimalna (grafikon ispod).

Citiranost publikacija tri autora iz Srbije

(Milutin Milanković, Ivan Đaja i Rajko Igić),

od 1916. do marta 2008. Ppretraživanje uradio

Judžin Garfild pomoću svojeg HisCite programa.

Navedeni manjak ne odbacuje primenu citatometrije, ali u evaluaciju naučnika, pored broja citata, treba uključiti procenu naučnog doprinosa pojedinačne publikacije i uloga svakog naučnika u njoj. Do takve se procene dolazi samo čitanjem citiranog članka. Međutim, za sada je nemoguće pročitati sve radove iz 9.000 najboljih svetskih časopisa i nekoliko hiljada drugorazrednih da bi se na klasičan način procenila vrednost svih članka. Možda će jednog dana veštačka inteligencija (AI) da nam pomogne. Ipak, od nje verovatno očekujemo previše.

U našoj dnevnoj i ostaloj štampi često se navode podaci o listama najcitiranijih domaćih naučnika i zaključuje da su najcitiraniji najbolji naučnici. To se sreće ne samo u člancima novinara, već i među službenicima koji raspolažu sredstvima za finansiranje naučnih istraživanja. Pogrešan pristup može se lako izbeći ako novinar upita visokocitiranu osobu: „Koji je naučni doprinos vaše najviše citirane publikacije?”; ako je učestvovalo više autora: „Kakva je vaša uloga u tom istraživanju?”

Možemo zaključiti da je otac Mileve Marić bio u pravu kada je svome zetu, Ajnštajnu, kazao: „Sve je relativno, moj Alberte”.

(Ilustracija Pixabay)

O autoru

administrator

Ostavite komentar