Хоће ли доживљај уметничког дела створеног вештачком интелигенцијом бити исти као доживљај дела, на пример, Антонија Канове или Микеланђела?
Било би лако написати овај чланак када бих користио један од доступних програма вештачке интелигенције. Тако бих се ослободио почетне нелагоде у суочавању с тако сложеном темом и чудног осећаја који изазива празна страница ишчекујући мисли и идеје, јер сам од оних који још пишу на папиру. Али управо те људске особине омогућују да промишљања, која би ова тема могла подстаћи, буду животнија, дубља и, зашто не, пуна жарке жеље за разумевањем.
Можда ћу баш због тога у ових неколико редака изазвати више питања него одговора. Ипак, теши ме да је Сократ способност постављања питања и препознавања властитог незнања сматрао темељним принципом филозофије и људском особином. Дакле, оно што ћу учинити јесте да поделим нека понекад и неповезана размишљања. У овом тренутку тема вештачке интелигенције преплављује странице разних блогова и новинских текстова. Створена су велика очекивања због невероватних могућности које она показује и убрзаног развоја уз вишеструке импликације на економију, науку, технологију, уметности итд.
Вештачка интелигенција сигурно није нешто ново јер се у мањој мери већ дуже време примењује у прорачунима, дизајну или подршци полицији итд. Но, њен убрзани развој, видљив минулих месеци захваљујући популаризацији, изазвао је бројне реакције и расправе. Међу њима је и утицај употребе вештачке интелигенције на уметност, на поље тако изворно људско, иако је и вештачка интелигенција такође људска креација. Појава вештачке интелигенције, поред осталог, буди многа успавана размишљања и приступе који нас суочавају с природом и вредностима данашње уметности.
Kао што знамо, темељ вештачке интелигенције је логика, развој образаца, облика и структура, а то укључује чулне, звучне, визуелне обрасце итд. Она припада свијету формалног и логичког разума и делује према математичким алгоритмима који постоје и у природи што нас окружује. Не улазећи у проблематику утицаја вештачке интелигенције на подручје, рецимо дизајнера, писаца и тако редом, и с тим повезаним ауторским правима, моја промишљања иду у смеру пропитивања нашег данашњег схватања идеје уметности и креативног процеса, о толико обезвређеној теми лепоте, и какву улогу у свему томе има вештачка интелигенција.
Темељни стубови на које се ослања данашња уметност јесу креативност и оригиналност које се цене више од лепоте, праве успаване душе уметности. Лепота је занемарена, ако се и прихвати да постоји; највише се цени оно што је оку угодно или атрактивно. Ако се вриедност уметничког дела темељи на оригиналности, та је вредност врло пролазна. Оно што је оригинално и креативно брзо то престаје бити, а врло се лако репродукује алгоритмима који вртоглавим брзинама комбинују милијуне облика у нове форме. Појавом вештачке интелигенције, оригинално и креативно постају растућа вредност која се котира на шпекулативним тржиштима. Без снаге иновативне креативности и лепоте коју смо јој одузели, што нам остаје од уметности?
Истина је да чак и лепота коју препознајемо у природи и многим уметничким делима својим облицима одговара математичким обрасцима. Истина је да су одређене пропорције и неки интервали и музичке лествице повезани с многим људским емоцијама, а све то препознаје и користи вештачка интелигенција. Но, верујем да лепота није само у облицима, већ у светлу и животу које уметник кроз њих успева изразити. Можда интелигенција, вештачка или природна, може бити добар алат, али потребно је много више елемената, попут инспирације која, издижући нас изнад нас самих, омогућује дохватање узвишених идеја. Хоће ли доживљај уметничког дела створеног вештачком интелигенцијом бити исти као доживљај дела, на пример, Антонија Канове или Микеланђела?
Лично сматрам да вештачка интелигенција може дотаћи струне емоција, што није мало, али тешко да ће нашу свест уздићи у више сфере. А шта рећи о уметности као процесу трансформације уметника? Ништа не може заменити унутарње искуство људског бића. Уметнички пут је пут преображаја и унутарњег остварења уметника и, мада се чини да је циљ стваралачког процеса завршни резултат, његова права вредност лежи у уложеном труду и унутарњем процесу. Можда постоје алати попут вештачке интелигенције, али не и пречице. Они искривљују процес стварања уз опасност упадања у велику површност.
Је ли лепота нешто објективно, поседује ли она неки универзални аспект или је оно што сматрамо лепим потпуно субјективно? Ова тема је прилично поделила савремене теоретичаре који су углавном свему дали релативну вредност. Свеопшти релативизам захватио је сва поља и аспекте људског бића. Иако постоји одређена лична релативност, истина је да се иза те субјективности људске природе налази врло важна срж која одговара универзалним законима природе. Вештачка интелигенција сигурно може препознати облике што буде емоције, чак их и прилагодити информацијама које има о гледаоцу или групи гледалаца јер анализира естетске, културалне и међукултуралне обрасце и користи их у рекреацији облика. Kако разликовати је ли нешто направио човек или вештачка интелигенција? И зашто би требало бити важно то разликовати?
Вештачка интелигенција се темељи на логици и може се рећи да је то врло моћно проширење наших рационалних способности. Али вештачка интелигенција нема емоције, нема инспирацију, ни моралну савест, она само повезује чиниоце. Не осећа, не познаје занос. Може опонашати формалне изразе емоција и преносити их, али не може створити континуитет инспирација-мисао-осећај-радња који даје живот делу, јер вештачка интелигенција нема свест која интегрише идеје, осећаје и деловање. Вештачка интелигенција не познаје ни значење симбола. Може рекреирати слике и анаграме користећи стандардне елементе, сачуввати каталог симбола различитих култура, али сумњам да може изазвати симболичко искуство које уздиже унутарњу стварност изнад запамћених искустава и емоција повезаних с њима.
Наш однос према свету не настаје искључиво темељем онога што опажамо, нити из логике догађања. Он је психолошки, а не логичан, субјективан је, а не објективан. Свако искуство што га проживљавамо утиче на наш унутарњи свет јер га повезујемо с многим претходним искуствима која су оставила трагове, с чврсто укорењеним уверењима, с дубоким осећајима или површним емоцијама. Све то у великој мери условљава наше просуђивање и вредновање онога што видимо и доживљавамо, а самим тим и како на то реагирамо. Било каква комуникација коју можемо успоставити с вештачком интелигенцијом не може обухватити тај субјективни процес који свако од нас доживљава, а она га не може препознати колико год јој података дали о себи. Вештачка интелигенција нас не може дубински упознати и стога су њени односи и комуникација с људима врло површни, иако привидно могу изгледати дубоки.
Људска бића не повезују само заједнички интереси, него и моралне вредности као што су љубав или осећај за правду и добро. Сваки уметнички израз мора бити мост између душе уметника и душе онога који тај израз посматра. Ако је уметност то заборавила, изгубили смо нешто важно. Вештачка интелигенција не може створити тај мост. Логика и анализа корисне су у спознаји формалних ствари, али за контакт са суштином, која је изнад облика, потребна је виша интелигенција, виши облик свести. Разум може помоћи у схватању Добра, Истине или Лепоте, али до њих не допире. До тих битних вредности долази се душом која, једном пробуђена, препознаје оно што јој припада. Интелигенција је део тог пута, али сама није довољна за досезање тог циља.
Дубоки морални, естетски или мистични осећаји су ти који нас воде према добру, истини, лепоти, правди, вредностима које логички и аналитички разум подупире, али га надилазе. Стога сматрам да се уметност као средство људског изражавања може ослањати на вештачку интелигенцију, али је мора надићи. Можда би ономе што схватамо под интелигенцијом требало да доделимо мање истакнуто место од онога које заузима данас. Модел интелигенције који данас користимо врло је далеко од узвишене интелигенције, пружа нам само средства, а не циљеве. Можда би требало пропитати друге људске квалитете, друге елементе наше природе који нас чине људима и јесу, иако смо данас то заборавили, такођр битни у развоју и целовитом напретку друштва као што су алтруизам, великодушност, надахнуће, слобода, одговорност, трансценденција или љубав. Сви ти квалитети су у сталној борби са својим супротностима, а интелигенција помаже у тој борби.
Важно је запитати се: за шта се боримо, за шта живимо, у којем смеру желимо ићи? Kреативна клица уметности будућности не налази се у вештачкој интелигенцији, него у осетљивом, али дубоком погледу који дрхти пред бескрајем и лепотом света, а он нам омогућује да се осетимо бесмртнима.
Мигел Анхел Падиља
(Нова Акропола)
