„Ово је случај континуиране природне селекције“, закључила је Синтија Бил са Универзитета Кејс вестерн ризерв у САД.
Еволуција једне врсте у другу спор је процес и може трајати милионима година, особито код сложених организама као што су примати који обично имају дуге генерацијске интервале. На пример, еволуција модерног човека од заједничког претка са шимпанзама одиграла се пре 5 до 7 милиона година. У људској врсти тиме није окончана, а прилагошавања на притиске у околини могу се пратити и данас. Познато је да су се код људи релативно недавно у еволуцијској повести појавиле неке нове корисне промене.
Примерице, код људи који живе у маларичним подручјима учесталија је анемија српастих ћелија, генетска мутација која узрокује деформацију црвених крвних зрнаца, а истовремено смањује ризик од маларије. Такође је познато да је пигментација коже прилагођена различитим износима ултраљубичастог (UV) зрачења. Тамнија кожа нуди заштиту од интензивних UV зрака у подручјима с пуно сунчеве светлости, док је светлија кожа прилагођена подручјима с мање сунчеве светлости и омогућује већу синтезу витамина D.
Једна од новијих јесте тзв. висинско прилагођавање које побољшава транспорт кисеоника у организму, а забележемо је код људи на великим надморским висинама, као што су становници Тибета. У новој студији, објављеној у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, научници су проучили како притисак средине – мањак кисеоника – покреће еволуцијско прилагођавање код становника Тибетске висоравни. Током више од 10.000 година насељавања тела људи који тамо живе промиенила су се тако да им омогућују да искористе атмосферу што би код већине резултирала хипоксијом, односно недовољним уносом кисеоника путем преко крих ћелија у ткиво.
Антрополошкиња Синтија Бил са Универзитета Кејс вестерн ризерв у САД, коауторка нове студије, коментарисала је за Science Alert да је адаптација на висинску хипоксију фасцинантна јер је реч о озбиљном стресу који је мерљив, а подједнако на доживљавају сви на одређеној надморској висини: „То је диван пример како и зашто наша врста има толико биолошке разноликости”. Она годинама проучава људски одговор на хипоксичне услове. У новом истраживању са својим тимом је открила у тибетанским заједницама специфична прилагођавања која помажу крви да преноси кисеоник.
Проучавали су један од показатеља еволуцијског прилагођавања – репродуктивни успех. Жене које рађају живу децу преносе своје особине на следећу генерацију. Особине које максимализују успех појединца највероватније ће се наћи код жена које су способне преживети стресове трудноће и порода. Те жене ће вероватно родити више деце, а она што су наслиједила особине преживљавања од мајки вероватније преживети до одраслог доба и пренети те особине потомцима. Проучавано је 417 жена од 46 до 86 година које су живот провеле у Непалу на надморској висини већој од 3.500 метара. Истраживачи су бележили број живорођене деце, који је по жени варирао од 0 до 14, с просеком од 5,2 и здравствене и физичке информације и мерења.
Поред осталог, мерили су износ хемоглобина, протеина у црвеним крвним ћелијама који је одговоран за пренос кисеоника у ткива. И колико кисеоника хемоглобин преноси. Један од занимљивих резултата је да су жене с највећим бројем живорођене деце имале количине хемоглобина ни високе ни ниске, већ просечне. Но засићење хемоглобина кисеоником било је високо.
Резултати указују да су еволуцијска прилагођавања Тибетанцима омогућилс максимизирање преноса кисеоника у ћелије и ткива без згушњавања крви које би додатно оптеретило срце. Већ смо знали да је нижи хемоглобин користан, а сада схватамо да средња вредност доноси највећу корист. Знали смо такође да је већа засићеност хемоглобина кисеоником корисна, а сада схватамо да је она кориснија што је већа. Број живорођене деце квантификује те користи”, објаснила је Бил. „Било је неочекивано открити да жене могу имати много живорођене деце с ниским вредностима неких особина преноса кисеоника, ако имају повољне вредности других особина преноса кисеоника.”
Жене с највећим репродуктивним успехом такође су имале висок проток крви у плућа, а њихове леве коморе срца одговорне за пумпање крви богате кисеоником у тело биле су шире од просека. Све те особине заједно повећавају брзину преноса и испоруке кисеоника и омогућују људском телу да максимално искористи ниске износе кисеоника у ваздуху. Важно једа и чиниоци културе могу играти улогу. Наиме, жене које почињу рађати у рано и дуго су у браку самим тим дуже су изложене трудноћи. Чак и када се то узме у обзир, показало се да су физичке особине играле важну улогу. Највишу стопу репродуктивног успеха имале су Непалке с физиолошким показатељима најсличнијим женама из нестресних подручја малих надморских висина. „Ово је случај континуиране природне селекције“, закључила је Синтија Бил. „Разумевање како се популације попут ових прилагођавају даје нам бољи увид у процесе људске еволуције.”
(Илустрација Profimedia/Shutterstock)
(Индекс)
