ALHEMIJA DUHA

NUŽNOST NESIGURNOSTI

221 pregleda

Sigurnost je neverovatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje – ne znam – veliki pisac, neko. Ali sve je to jadno”, izjavio je jednom rumunski filozof Emil Sioran.

 

Život je zanimljiv i privlačan, jer nema nikakvog smisla. Prema jednoj uporno ponavljanoj legendi, Emil Sioran je živeo po strani od sveta, bez veze s njim. I mada je u Francuskoj odbijao intervjue, dao ih je mnogo, isključivo u inostranstvu. Pre šest godina izdavačka kuća „Galimar” objavila je više od tri stotine stranica razgovora tog „velikog pustinjaka” sa američkim, španskim i nemačkim novinarima i piscima.

 

Sioran, naime, nije odbijao govoriti o svojem delu, ali je, zbog prilično protivrečnih razloga, tu mogućnost ostavljao samo stranim publikacijama. Svaki ili gotovo svaki mesec otkrivamo tako nove razgovore. Intervju koji je 1983. u Parizu, ali na nemačkom, napravio s njim Hans-Jirgen Hajnrihs, i iz kojeg donosimo delove grupisane po temama, bez sumnje je jedan od onih u kojima pisac ide najdalje u analizi svoga dela i svojih temeljnih pozicija. U njemu ćemo naći ne samo objašnjenja o njegovoj protivrečnoj vezi s francuskim jezikom i njegovim korenima, nego i nedvosmislene izjave o odbijanju etiketa koje su mu prilepili.

 

Izjašnjavajući se protiv nihilizma i pesimizma, za koje tvrdi da imaju karakter „školskih kategorija”, Sioran se ovde pokazuje pre svega kao pravi mislilac antidogmatizma. Dok čitamo taj dugi razgovor, slika autora Silogizama gorčine koja se pojavljuje pred nama nije slika onog pesnika ništavila i samoubistva koga ustrajno ponavljanim klišejima slave lažni obožavaoci i književni leksikoni, nego slika čoveka koji je samo pokušavao, kako u svom životu tako i u svojem delu, biti sve bliži svojim prvim doživljajima, razvijati se što bliže vlastitoj naravi. To znači: pre svega skeptik, gotovo pragmatik, koji odbacuje sve apriorne ideje, kao što navodi kad, grubim ali tačnim rečima, govori o svom konačnom odbacivanju velikog Ničeovog dela u korist neposrednog mišljenja života, s njegovim protivrečjima i, naravno, njegovom radošću življenja: veran autoportret čoveka čija je jedina preokupacija, čija je fiksna ideja bila da pokuša postati slobodan čovek. Samo to, ali sve to.

 

Pariz: „Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brašovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i – kako da to kažem? – bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom – osobitno ne Francuzom.

 

(„)Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, a zatim prva knjiga Henrija Milera, Rakova obratnica, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.

 

Istinu govoreći, to isto sam već doživeo u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata. Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Sen Mišel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, sa izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine – ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život – a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta sa intelektualcima.”

 

Francuski jezik: „Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u ludačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali to prihvataju – ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak.

 

U Rumuniji svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gde se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, Kratak pregled raspadanja prepravljao sam četiri puta. Za mene bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihovog jezika – možda pomalo luda ideja. Po svom temperamentu, trebalo je pisati na španskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa.”

 

Žene: „Imam jednu zajedničku crtu sa Sartrom. Sartr je, nedugo pre svoje smrti, rekao da se uvek bolje slagao sa ženama nego s muškarcima. To je slučaj i sa mnom: dajem prednost ženama pred muškarcima. A znate li zašto? Zato što je žena neuravnoteženija od muškarca. Ona je biće beskrajno morbidnije i bolesnije od muškarca. Ona oseća stvari jače nego što ih može osetiti neki muškarac. Primetio sam da su žene obično bile bliže mom pisanju nego muškarci. Snažno me se dojmilo kad sam pročitao da je Sartr rekao da više voli razgovarati sa ženama nego s muškarcima.

 

Kad su me jednoga dana upitali kako sam mogao živeti a da nisam imao nikakvo zanimanje, odgovorio sam: „zato što sam bio makro”. To je, naravno, šala, ali iza te izjave skriva se i nešto istine. Za mene makro je jako univerzalan pojam. Hoću reći, kad neki pisac živi sa ženom koja se brine za život njih oboje, onda je taj pisac makro. Mnogi poštovani pisci koje poznajem u Parizu živeli su kao paraziti na račun svoje žene. U tom smislu, iako nikad nisam bio oženjen, i ja sam takođe bio makro.”

 

Rumunija, veza s korenima: „Odvojio sam se od svojih korena. Ipak, i dalje me snažno privlače bogumili, ti balkanski manihejci, i njihova ideja da je rođenje katastrofa. Bilo je gotovo neizbežno da se tako, na nesvestan način, vratim svojim korenima. Ideja da svet nije stvorio Bog nego Sotona, jedan mali Sotona, Satanael, ta ideja oduvek me privlačila. Zato sam i napisao knjigu Zli demijurg, koja je bila pomalo nadahnuta bogumilskom teorijom. Držim značajnim da sam se tako u Parizu, nakon toliko godina, vratio svojoj prvoj domovini, duhovnom svetu Dunava. Karpata. Ideja jedne mistike predrođenja pripada tom svetu: Orijentu. Iako sam se želeo osloboditi svojih korena, moji napori nisu, dakle, bili stvarno uspešni. Sve te ideje, maniheizam, pa i gnoza, ili barem jedna pomalo izrođena gnoza, potiču delom s Balkana. Čovek se ne oslobađa svoga porekla, svojih korena, svog početka. Mnogo sam pisao protiv svoje rodne zemlje. Na primer: tvrdio sam da je biti Rumun smešno, beznačajno, ali istovremeno moram priznati da sam u životu veliki fatalist. A fatalizam je nacionalna religija u Rumuniji, svako je tamo fatalista u svakodnevnom životu i uopšte u svemu. Dakle: čovek se ne može osloboditi samoga sebe.”

 

Protivrečja: „Uvek sam živeo u protivrečjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, morao bih lagati, jer bih morao naći neko rešenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerešivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerešivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvek sam primao protivrečja onako kako su dolazila, kako u svom privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni uopšteno ni kad je reč o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla – te reči se pomalo grozim, nego bez nužnosti.

 

Normalno, da sam bio potpuno dosledan sâm sebi, ne bih smeo uopšte ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, protivrečio sam sebi, živeo sam u protivrečju. No, svaki je život, verujem, u osnovi osuđen na protivrečje.

 

Hteo bih ispričati nešto pomalo glupo: kad odete na groblje – to je sasvim banalna stvar – i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još pre dva ili tri dana smejali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene to je nezamislivo! Jedan od mojih znanaca, koga sam jako voleo, jedan poljski Jevrejin, vrlo simpatičan i zanimljiv čovek, s kojim sam se mogo smejati o svemu – bio je inače mnogo veći nihilista od mene – ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem, banalno. Ali kad se to prevede u filozofiju – kakav je zaključak? Zaključak je sledeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smešno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilista, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama

 

Naravno, postoji ljubav – i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još neko može zaljubiti u bilo šta? Pa ipak, to se događa. To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želeo bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvek sledeći primer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilista, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smejemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno protivrječje je na kraju možda ono zbog čega život još vredi truda da bude proživljen.”

 

Cinizam: „Nikad nisam pisao kao autor; verujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopšte nisam cinik u životu. Pa ipak, priznajem vrednost cinizma kao taksonomijsko gledište.

 

Uvek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bi trebalo reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posledice. I niko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubistvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige shvataju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kjerkegora: depresija je jedan stadijum na životnom putu. Nemam ni utisak da sam, ako mogu tako reći, napravio negativnu karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?”

 

Pesimizam: „Za mene kažu da sam pesimista – to nije istina! Te školske kategorije su smešne. Ja tačno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimista u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovek ste poput drugih, i ja ovde govorim o onome što sam doživeo. Pokušao sam izneti apologiju skepticizma i takođe apologiju pesimizma, ali – to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo i kako to osećamo.”

 

Niče: „Niče je izvršio vrlo veliki uticaj na mene u mladosti. No, danas se osećam jako daleko od njega. Zašto? Zato što je on konstruisao svoju teoriju. Niče ima jedan ideal, jednu ideju o ljudima, o vrednosti, s obzirom na koju je pisao, oblikovao, razrađivao celo svoje delo. I tako se u meni postupno razvio utisak da je sve to pomalo lažno. Kao prorok ili analitičar – jer, čak i kad želi biti analitičar, on ostaje prorok – Niče hoće doneti nešto apsolutno, stvoriti nešto, igrati neku ulogu u kulturi itd. Zbog toga danas mogu sa zadovoljstvom čitati samo njegova pisma, jer se u pismima pokazuje kao suprotnost onome što je u svojim spisima. U pismima vidimo Ničea onakvog kakav je zaista bio: jadan čovek. I svi oni heroji, oni heroji mišljenja koji igraju neku ulogu u njegovim knjigama, sva ta velika iluzija pokazuje mi se tada lažnom.

Fridrih Niče

 

Iako je, razume se, genijalan; Niče, na neki način, nije istinit. Za mene, pravi Niče u pismima, u njima je uistinu on sâm. Zbog toga sam se udaljio od velikog dela njegovog dela. Niče je sâm sebi dao jedan Weltanschauung, jedno shvatanje sveta. Nije se oslobodio svojih ideja i svojih projekata, ostao je zavisan od njih, rob svojih ideja. Za mene on nije postao slobodan čovek, barem ne u svojim knjigama. Možda malo preterujem; no, čini mi se da ima istine u tome što tvrdim. Niče je bio heroj moje mladosti, ali danas više nije: iako je genijalno zajedljiv i ciničan, za mene je sad previše juvenilan, previše prostodušan.

 

Niče nije izrazio svoje iskustvo života, on je uvek imao samo jednu misao u glavi: treba prevladati, prevladati, prevladati – to je u osnovi jako nemački. Možda je čak u tome osnovna zabluda Nemaca i nemačke misli: treba prevladati, treba konstruisati, treba graditi. To je razlog što je nemačka istorija besprimeran brodolom, katastrofa, jer Nemci su hteli graditi svoju istoriju. Nemcima nedostaje mudrosti; oni imaju genija, ali ni najmanje mudrosti. Oni ne žive ni istoriju ni sâm život: oni žele uvek i iznova graditi, podizati. A u filozofiji se to može učiniti samo posredstvom sistema. Da sve mora biti homogeno, to je, rekao bih, glup greh, mana. Nemci su previše sistematični, oni su eksperimentisali i izgradili su sebi jednu sistematičnu istoriju i izvukli su iz toga konsekvence. Nemci su uvek bili izvan života.

 

Ima nešto nestvarno u celoj nemačkoj sudbini. Zbog toga su oni i tragičan narod, jer su Nemci postali strašno ozbiljni i nikad nisu uspeli naučiti smejati se sami sebi: ne postoji nemačka ironija. Nemci su pisali o ironiji, ali nikad se nisu sami u njoj okušali, ili je praktikovali – samo su o njoj govorili ili razmišljali na apstraktan način. I to je uzrok nemačkog brodoloma. Jer, na kraju, kad pomislimo da je nemački narod bio najgenijalniji u Evropi, ili u svakom slučaju najdarovitiji, veliki je poraz to da je takav narod mogao pasti tako nisko, gotovo besprimeran poraz; i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego već za vreme Prvog rata. Nemačka istorija, nemački duh bili su na neki način s one strane, jer oboje su bili promišljani na suviše sistematičan način, bez mudrosti.”

 

Prednost nesigurnosti: „Razdelivši celo svoje bogatstvo, Vitgenštajn se duhovno spasio. Znate, bilo mi je mnogo bolje, s duhovnog gledišta, živeo sam intenzivnije, kad sam imao samo jedan mali kovčeg i celu godinu nosio samo dva odela, čak samo jedno. Danas – nisam bogat, plaćam sasvim mali porez, trošim vrlo malo, ali živim prilično dobro, mogu jesti šta hoću, putovati itd. – ukratko, moj život je na neki način postao sigurniji. I to je bacilo tešku senu na mene – duhovne sene. Pre, živeo sam u Parizu od danas do sutra, ali bio sam duhovno svežiji, takođe mlađi i, ne treba ni reći: bio sam drugi čovek. Nikad nisam znao kakav će mi biti sutrašnji dan. Dvadeset pet godina živeo sam u hotelima i uvek sam bio kao životinja, kao divlja zvijer.

 

Sigurnost je neverovatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje – ne znam – veliki pisac, neko. Ali sve je to jadno. Nesigurnost je apsolutna nužnost: pisac čiji život postaje siguran izgubljen je pisac.”

 

Španija: „Osećam, moram to reći, duboku ljubav prema Španiji, jedinoj zemlji doslovce opsednutoj mišlju o dekadenciji. I to već vrlo rano, nakon Konkviste, nakon slavne epohe, kraja osvajanjâ. Nakon toga usledila su dva, tri stoleća u kojima je prevladavala ideja dekadencije, koja je postala središnji pojam španske istoriografije. To je razlog zašto sam osećao tako veliku slabost prema Španiji, zašto Španija ima za mene takvu privlačnu snagu. Pre rata, hteo sam otići u Španiju da bih slušao predavanje Ortege i Gaseta, i možda se tamo nastanio. Predao sam molbu za špansku stipendiju i čekao odgovor. Onda je izbio građanski rat, i moj je život krenuo potpuno drugim smerom. Možda bih, da nije bilo rata, postao Španac i proživeo ostatak života u Španiji. Fascinira me da jedan tako izvanredan narod kao što su Španci ima tako snažnu svest o dekadenciji.

 

Narodi koji su dopustili da im izmakne vlastita sudbina uvek su me silno privlačili. To je slučaj i s Nemcima. Nemci nisu imali istoriju kakvu su mogli zaslužiti. S jednim Bahom, Hegelom, Kantom ili, pak, Helderlinom, Nemačka je trabalo imati drugačiju istoriju. Ali ona je svoju istoriju promašila. Nemačka nije uspela postati ono što je trebalo da bude. Ta patetična dimenzija istorije mi se sviđa. Engleska me nikad nije zanimala kao sudbina – ona nema nikakvu sudbinu, jednako kao, u osnovi, ni Francuska. Ali Nemačka je imala tu sudbinu: kao neki genije koji nije ostvarila.”

 

Hajdeger: „Hajdeger je previše verovao rečima. On nije rešavao probleme, on ih je samo prevladavao stvarajući reči. Smatram to krajnje nečasnim. Ne osporavam da je Hajdeger bio genije, ali ja ga gledam i kao varalicu. Umesto da rešava pitanja, on se zadovoljio time da ih postavlja, da stvara reč, da premešta probleme, da na njih odgovara – kako bih rekao? Proizvodnjom vokabulara. Za mene, Hajdeger je zaista bio previše naivan, iako istovremeno lukav poput kakvog seljaka. Bio je, usudio bih se reći, nesvesno beskrupulozan čovek.”

Martin Hajdeger

 

Aforizmi i roman: „Sve što sam napisao je rezultat – aforizme ne pišem najpre kao aforizme: „napišem jednu stranicu” zatim sve bacim i počnem iznova. Da biste napisali roman, morate izabrati detalje. Mene ne zanimaju detalji, ja idem odmah na zaključak. Kad bih pisao pozorišni komad, počeo bih ga od petog čina, jer od početka bilo čega ja već nazirem kraj. S takvim shvatanjem stvari ne možete ni napisati knjigu, ni baviti se književnošću, ni negovati bilo koji književni rod. Zato ja nisam pisac, ja sam čovek fragmenta.”

 

(Ilustracije Wikipedia)

(Pulse)

 

O autoru

administrator

Ostavite komentar