Изгледају релативно тамне зато што им је температура готово упола нижа од температуре околне фотосфере, која износи око 6.000 Целзијусових степени. Прилично велике – просечна величина приближно је једнака величини Земље.
Велика група Сунчевих пега AR3664, које су узроковале спектакуларне ауроре у мају, направила је пуни круг и сада је поново у средишту диска, окренута ка Земљи. Након што је изронила, астрономи су јој наденули ново име AR 3697, што је уобичајено јер се групе пега временом мењају. Поменута, која је на Земљу од 10. до 12. маја послала најмање пет соларних олуја, у међувремену је показала да је и даље врло активна. Наиме, од средине прошлог месеца избацила је најмање пет соларних бљескова највише снаге X. Према Spaceweatherlive.com-у, експлозија 27. маја имала је снагу X2,9, два дана касније X1,45, псоледњег дана месеца X1,1 и првог дана јуна два бљеска – X1,03 и X1,4. Истраживачи истичу да од последњих бљескова не можемо очекивати соларне олује налик онима из средине маја.
Разлог је тај што забележене експлозије нису биле попраћене избацивањем коронине масе (CME), односно избацивањем великих количина соларне плазме и магнетског поља, које ствара поларну светлост кад се судари са Земљином магнетосфером. Међутим, то не значи да од групе AR 3697 више ништа не можемо очекивати. Она свакодневно наставља да емитује слабије бљескове. Примерице, 2. јуна забележена су опет два М-класе, што је следећа, 10 пута слабија снага после X-класе. И такође 10 бљескова C-класе, која је, пак, 10 пута слабија од М-класе.
Такви бљескови обично не узрокују спектакуларне ауроре на Земљи, међутим Spaceweatherlive процењује да постоји око 30% шансе да ће бити нових бљескова X-класе. Kоначно, ако AR 3697 изневери, биће још прилика да се формирају нове велике групе пега јер се Сунце приближава врхунцу својих активности у 11-годишњем циклусу. Спектакуларности аурора у мају, иначе, придонело је неколико важних чинилаца који су се сложили у „савршену олују”. Наиме, пеге су биле најактивније управо у тренутку када су биле окренуте према Земљи. Може ли се то поновити?
Смер магнетских поља требало би да остане исти јер се конфигурација група пега углавном не мења битно. Остаје да чекамо и пратимо. Ауроре се могу очекивати два до четири дана након великог бљеска, толико времена треба да соларни ветар стигне од Сунца до Земље. Соларне олује, иначе, настају изнад Сунчевих пега. То су подручја у којима је магнетско поље око 2.500 пута јаче од Земљиног и много јаче него било где другде на Сунцу.
Сунчеве пеге изгледају релативно тамне зато што им је температура готово упола нижа од температуре околне фотосфере, која износи око 6.000 Целзијусових степени. Пеге су прилично велике – просечна величина приближно је једнака величини Земље. Обично се јављају у паровима који имају магнетска поља усмерена у супротним смеровима. Над њима се дуж магнетских силница (које извиру из једне пеге и пониру у другу) стварају големи лукови, односно проминенције састављене од коронарног материјала, односно вруће плазме.
Kада магнетско поље изнад Сунчевих пега нарасте и његове силнице се јако запетљају, долази до пуцања проминенција и ослобађања огромне енергије, и настају бљескови, односно соларне бакље и коронини избачаји масе. У само неколико минута бакље се загреју на неколико десетина милиона степени и ослобађају енергију јачине око милијарду мегатона тринитротолуола (ТНТ). То се обично збива на граници између подручја супротно усмерених магнетских поља. Проминенција која пуца лансира врућу плазму и магнетско поље даље од Сунца, а подручје захваћено бљеском емитује електромагнетске таласе и честице високих енергија који убрзо почињу да бомбардују Земљу.
Наелектрисане соларне честице – ијни, протони и електрони – у соларном ветру, када стигну до Земље, каналишу се дуж силница магнетосфере према Земљиним половима будући да магнетска поља делују на електричне набоје. На том путу сударају се с честицама гасова у атмосфери, најчешће на висинама од 90 до 150 километара. Kада ударе у честице атмосфере, предају им енергију и подижу њихове електроне у побуђено стање на више орбитале. При повратку у нормално стање електрони зраче светлост која је карактеристична за одређени елемент.
Стога боја ауроре заисити од тога с којом врстом атома се сударају честице са Сунца и на којој висини. На пример, када се сударају са атомима кисеоника на нижим висинама, емитује се зелена боја таласне дужине 557,7 нанометара, док се на већим висинама емитује смеђе црвенкаста боја таласне дужине 630 нанометара. Атоми азота емитују, пак, плаву и љубичасту светлост.
(Илустрација НАСА)
(Индекс)
