Права снага најмање је крута и непокретна сила, она је попут воде која може пресећи најтврђе твари, а својом флуидношћу и прилагодљивошћу савладати сваку препреку на путу. Управо ту комбинацију унутарње снаге и спољне мекоће изражава плесач.
Триша Скривала
Kао универзални језик што надилази простор и -време, плес је начин изражавања осењћања која се не могу забележити речима. Иако се облици разликују у различитим културама, чини се да тежња правог плесача остаје увек иста, асимилирати и интернализовати начела лепоте, хармоније и грациозности кроз покрет и форму, наводећи публику да искуси и открије те исте архетипове скривене унутар сваког појединца.
Бављење плесом тражи чулне, визуелне и кинестетичке способности и захтева не само владање телом, већ и осећај за естетику, освешћеност простора заједно са интуитивном способношћу перцепције ритма. Можда управо та способност несметаног спајања различитих елемената у једну уметничку форму даје плесу јединствену карактеристику сједињења супротности.
Kроз своје искуство школоване балерине и студенткиње филозофије увидела сам потенцијал плеса као помоћ у откривању темељног начела живота; склада постигнутог само када и ако се успе пронаћи тачка јединства између наизглед супротних начела. Од вртоглавих пируета балерине до брзог рада ногу баратанатyам плесачице, покрет лежи у самом средишту плеса. Ипак, оно што је најупечатљивије јесте осећај тишине и стабилности којом плесач одише, чак и усред најенергичнијих покрета.
Занимљиво је што је окретност у плесу могућа само ако постоји снажно средиште. Снага кључних мишића омогућава плесачу да одржи равнотежу и задржи контролу у најбржим плесним тачкама. Дакако, ту је и способност усмеравања погледа у стабилно средиште током извођења непрегледног низа брзих окрета која даје смер и стабилност. Једнако тако, у свакодневном животу, способност задржавања усмереног погледа упркос спољашњем хаосу зависи од наше способности проналажења унутарње тишине. У непрекидном плесу живота морамо дефинисати властити ритам да не бисмо били преузети буком свакодневице и властитог окружења.
Осим тога, плесач никада не мирује. Чак и одмарајуће држање свих плесних облика садржи суптилне, међусобно различите покрете. Било да се ради о повлачењу кичме нагоре, издуживању врата, динамичном окрету ногу, увек постоји осећај живота и енергије. Будући да је живот увек у покрету, тежити живети у складу с начелима живота значи да је она стална потреба коју осећамо – потреба да узмемо паузу од покрета, чежња да моментално притиснемо дирку пауза – на неки начин једнака стагнацији и опирању природном ритму живота.
Снага и мускулатура тела плесача често се истичу као темељне за спретност и окретност. Оне омогућују лебдеће скокове, као и извођење покрета у чучњу, с телом близу тла. Ипак, без флексибилности, снага сама по себи може бити штетна за плесача. Права снага најмање је крута и непокретна сила, она је попут воде која може пресећи најтврђе твари, а својом флуидношћу и прилагодљивошћу савладати сваку препреку на путу. Управо ту комбинацију унутарње снаге и спољне мекоће изражава плесач.
Посматрајући живот људи, можемо приметити тенденцију обратног изражавања ове снаге. Унутарњу мекоћу, несигурност или недостатак самопоуздања прикривамо и штитимо спољашњом фасадом агресије и тврдог срца, уместо да развијемо снажно и стабилно средиште које ће омогућити већу флексибилност и прилагодљивост у суочавању са изазовима које нам живот поставља.
Дисциплина је још једно важно начело које се везује за плес. Управо инсистирање на тачности, понављању и строгој дисциплини, коју посебно захтева класична уметност, често одвраћа плесаче у успону. Ипак, баш та дисциплина и немилосрдно понављање омогућавају уметнику да савлада основе, надвлада властита физичка и ментална ограничења и открије свој пуни потенцијал. Ножни прсти који крваре и болни мишићи постају неважни, јер само кроз такву истрајност плесач постаје способан повезати се с нечим већим од себе.
И у нашој свакодневици тајна ослобођења од властитих ограничења и граница лежи управо у дисциплини, али само ако устрајемо у њеном развијању, уместо да је заобилазимо или избегавамо. Тада плес живота може омогућити и извођачу и посматрачу тренутан сусрет с правом природом стварности – једним животом испод бројних супротности на површини и тишином у средишту непрекидних покрета. Ако настојимо да сваки дан дотакнемо јединство у срцу привидне вишеструкости живота, свако од нас може постати плесач усклађен с ритмом живота.
(Нова Акропола)
