Ljudsla kosa nije samo estetska odlika već i evoluciona adaptacija koja je imala presudnu ulogu u preživljavanju naših predaka. Novo istraživanje, objavljeno u British Journal of Dermatology, kreće od teze da je duga kosa na temenu evoluirala kao zaštita od ekstremnih vrućina u prvim staništima ljudi i da je njena regulacija povezana sa određenim molekularnim mehanizmima koji bi mogli ponuditi nova rešenja za lečenje gubitka i ćelavosti. Studiju su sproveli istraživači sa Univerziteta Pen stejs, Univerziteta Kalifornija u Irvajnu i Nacionalnog tajvanskog univerziteta.
Prema rečima jedne od autorki, prof. dr Nine Jablonski sa Pen stejta, ljudska kosa ima duboko biološko i društveno značenje. „Atributi kose, poput dužine, oblika, boje i gubitka, igraju ključnu ulogu u društvenoj komunikaciji i ukazuju na poreklo, uzrast, zdravlje i društveni status”, kaže Jablonski. Uprkos toj važnosti, malo se zna o tome kako je evoluirala i kako se reguliše njen rast. Tokom novog istraživanja, naučnici su se oslonili na prethodna saznanja o funkcionalnoj ulozi kose ljudi i drugih sisara. Jedna od ranijih studija, koju je vodila dr Tina Lasisi, Jablonskina doktorandkinja, pokazala je da je kovrdžava kosa delovala kao prirodni štit protiv sunca i da je smanjivala preterano znojenje i dehidraciju.
U novom istraživanju autori tvrde da je sposobnost rasta duge kose bila ključna adaptacija za preživljavanje. „Duga, kovrčava kosa omogućila je našim precima da prežive u ekstremnim toplotnim uslovima tako što je smanjivala izlaganje sunčevom zračenju i čuvala vitalne telesne tečnosti”, objašnjava Jablonski. Rast duge dlake retka je osobina među sisarima, ali nije jedinstvena za ljude. Primeri poput lavlje grive ili duge dlake orangutana pokazuju da njena evolucija može imati različite funkcije. Ključna teza nove studije jeste da je sposobnost rasta duge davno u evolucionoj prošlosti postojala u ljudskom genomu i da ju je aktivirala kombinacija sredinskih i bioloških faktora.
Koautor studije Sung-Jan „Jerry” Lin, profesor biomedicinskog inženjerstva na Nacionalnom tajvanskom univerzitetu, ističe da ti primeri pokazuju da je molekularni nacrt za rast vrlo duge kose oduvek postojao. „Molekularni plan za rast duge kose oduvek je postojao, samo je bio u uspavanom stanju”, tumači on. „Kad se kod naših predaka razvila sposobnost za rast ekstremno duge kose, to je najverojatnije bilo rezultat nekoliko genetskih promena koje su reaktivirale već postojeći program, umesto da se razvio potpuno novi mehanizam.”
Ovo otkriće otvara vrata novim terapijama za gubitak kose. Prema prof. dr Maksimu Plikusu sa Univerziteta Kalifornija u Irvajnu, razumevanje kako ljudski folikuli uspevaju stvoriti dugu kosu omogućuje naučnicima da identifikuju molekularne ciljeve za delotvortne terapije protiv ćelavosti: „Ovo saznanje može dovesti do tretmana koji će potaknuti rast kose i ublažiti emocionalni stres koji često prati gubitak kose”. Postojeći tretmani za gubitak kose uključuju lekove poput „minoksidila” i „finasterida”, koji mogu usporiti taj proces. No, otkriće molekularnog prekidača koji reguliše rast duge kose moglo bi omogućiti razvoj preciznih terapija koje bi ponovo aktivirale uspavane folikule dlake.
Istraživači stoga planiraju da se fokusiraju na eksperimentalni rad koji bi identifikovao konkretne gene i signalne puteve uključene u ovaj proces. Ako se smisli način za uključivanje tog genetskog programa, mogla bi se pronaći revolucionarna terapija za ćelavost. Jedan članak o genetskom profilu kose, objavljen u Nature Genetics-u, pokazuje da se, čak, znaju gene za rast kose kao što su WNT10A, CEPT-1 i AR nalaze u folikulu dlake. No, folikula dlake je izuzetno složena, pa postoji i velik broj različitih bolesti kose i vlasišta od kojih svaka ima potpuno drugačiji mehanizam nastanka i napredovanja, što onemogućava brži razvoj novih znanja i terapija.
(Ilustracija Shutterstock)
(Indeks)
