Научници тврде да је једина одржива нуклеарна енергија она која долази са Сунца, будући да осигурава одржив ток енергије на који се природа прилагодила стотинама милиона година, а да би човечанству могла осигурати више него довољно енергије за напредак у наредним хиљадугодиштима.
Флоримон Кринс
Нуклеарна физика је релативно нова наука настала почетком двадесетог столећа. Потенцијална примена оснажила је машту многих писаца, пословних људи и научника који су сањали (готово) неограничену снагу и енергију. Након Другог светског рата, са спознајом деструкције нуклеарне енергије, развитак нуклеарних постројења споро је напредовао. Но, обећање да никад неће нестати нафтних резерви показало се нетачним током прве нафтне кризе седамдесетих година прошлог века, и то је подстакло изградњу нуклеарних електрана широм северне полулопте.
Нуклеарне електране постоје од педесетих година двадесетог столећа, а грађене су с циљем дугорочне замене фосилних горива. Постојала је идеја да се огромна количина енергије из нуклеарних електрана може искористити за синтезу разних горива на бази угљеника и водоника. У то време настао је термин „енергетска транзиција”. Ту замисао изнео је италијански физичар Цезаре Маркети седамдесетих година прошлог века у сврху преласка с фосилних горива.
Фотични научник је предвидео да ће прелаз трајати педесетак година, што је индустрија фосилних горива искористила и правдала коришћење својих производа да помогне такозвану транзицију. Чињеница је да енергетске транзиције досада није ни било, него су нови извори енергије придодавани постојећим да би се имало на располагању више енергије. Слична је ситуација и с обновљивом енергијом. Шта се догодило са идејом Цезара Маркетија?
Након чернобилске катастрофе осамдесетих година прошлог столећа, употреба нуклеарне енергије наишла је на доста отпора у јавности. Такође, седмдесетих и осамдесетих друге технике за вађење нафте у мору охрабриле су нафтне компаније да наставе с копањем, што је обмањивало јавност.
Нуклеарна енергија, међутим, није замрла. Поменуо сам само нуклеарну фисију која подразумева цепање атома. Нисам спомињао моћнијег брата близанца нуклеарну фузију која настаје спајањем атомских језгара, слично нуклеарној реакцији која се догађа у свим звездама. Унутар звезда атоми водоника сударају се у плазми на температури већој од пет милиона Целзијусових степени стварајући атоме хелијума и ослобађајући енормну количину енергије која даје живот свемиру. Идеју репродуковања те реакције на Земљи тешко је остварити због толике температуре плазме. У лабораторијима је могуће поновити такве реакције у врло малим количинама и уз трајање процеса од само неколико милисекунди до неколико секунди.
На југу Француске гради се фузиони реактор назван ITER, који би требало да репродукује те реакције у трајању од неколико минута и са знатно већом количином плазме. Међутим, примена таквих фузионих реактора у електранама не улази у оквире ITER-а и тренутно нема пројекта на којем се ради у том циљу. Стога је мало вероватно да ће се нуклеарна фузија користити у овом столећу за производњу електричне енергије.
Нажалост, не можемо чекати стотину година да енергија добијена фузијом замени енергију фосилних горива. Поједини научници, попут астрофизичара Франсоа Родијеа, тврде да би поседовање неограничене количине енергије било катастрофално за екосистеме на нашој планети, јер би могло преобразити животну средину до непрепознатљивости и неодрживости. Научници тврде да је једина одржива нуклеарна енергија она која долази са Сунца, будући да осигурава одржив ток енергије на који се природа прилагодила стотинама милиона година, а да би човечанству могла осигурати више него довољно енергије за напредак у наредним хиљадугодиштима.
(Нова Акропола)
