Свемирска сонда Voyager 1 је 17. фебруара 1998. постала најудаљенији предмет људске израде када је престигла сонду Pioneer 10. Од тада непрекидно поставља нове рекорде у удаљености. Данас, 18. новембра 2026, готово 50 година након лансирања, летелица је достигла нову прекретницу – од Земље је удаљена један светлосни дан или приближно 25,9 милијарди километара, пише Science Alert. То значи да је радио-сигналима, који путују брзином светлости, потребно 24 сата да стигну до Земље. Она наставља да се удаљава и ускоро ће бити на удаљености већој од једног светлосног дана. „Kада сам 1977. почела да радим на том пројекту, нисам ни слутила да ће доспети на један светлосни дан”, рекла је за планетарна научница Линда Спилкер из Лабораторије за млазни погон (ЈPL) у саставу NASА.
Voyager 1 и Voyager 2 лансирани су 1977. да истраже спољне делове Сунчевог система. Обе летелице опремљене су научним инструментима и носе поруке намењене потенцијалним ванземаљским цивилизацијама. Време слања одабрано је да се искористи ретко поравнање планета, које се догађа отприлике сваких 176 година. Захваљујући њиховој гравитацији, летелице су могле убрзавати и наставити пут ка следећем одредишту. Voyager 2 лансиран је 20. августа 1977, а Voyager 1 петог септембра. Због брже путање, Voyager 1 први је стигао до Јупитера и Сатурна. Снимци су открила дотад невиђене детаље, укључујући активне вулкане на Јупитеровом месецу Јо и сложену структуру Сатурнових прстенова. Voyager 2 наставио је пут према Урану и Нептуну.
„Нисам могао ни замислити каква ће открића остварити у. Свакс планета и сваки месец донели су неочекивана изненађења”, изјавио је физичар Бил Kурт са Универзитета у Ајови. Пошто је иза себе оставио планете, Voyager 1 наставио је ка рубу хелиосфере, великом подручја око Сунца којим доминира соларни ветар. Дана 25. августа 2012, на удаљености од око 18,2 милијарде километара од Сунца, прешао је хелиопаузу, границу на којој престаје да превладава утицај соларног ветра, и постао први предмет људске израде који је ушао у међузвездани простор. Потврда тог историјског догађаја стигла је тек годину дана касније. И данас шаље вредне научне податке. Мерења, на пример, показују да Сунце делује на међузвездани простор и милијардама километара ван хелиопаузе. Притом се истражују и неочекивано понашање магнетског поља и промене густоће плазме.
Иако је осам од десет инструмената искључено, летелица наставља да снима подручја свемира у којима досад ниједна није била. Нуклеарни извор напајања сваке године губи око четири вата снаге, због чега инжењери поступно искључују опрему да продуже трајање мисије. Процењује се да ће бити довољно енергије да барем један инструмент остане у употреби до 2030. Но, није ни приближно довољно за 300 година, колико је потребно да стигне до унутрашњег руба Ортовог облака, који се сматра делом крајњих граница Сунчевог система. „Досадашња истраживања планета, хелиосфере и међузвезданог простора научила су нас да очекујемо неочекивано”, нагласила је Спилкер. „Где престаје утицај Сунца и почиње нетакнути међузвездани простор? Можда ће летелица потрајати довољно дуго да пружи одговор на то питање.”
(Илустрација NASA)
(Индекс)
