ALHEMIJA DUHA

SKRIVENE PORUKE DRVEĆA

423 pregleda

No dok nauka ne uspe uhvatiti korak i razviti alate za objašnjavanje onoga što nam se čini neobjašnjivim tajnama, možemo poslušati savete drevnih mudraca i filozofa koji nas podstiču da pogledamo duboko u prirodu jer je razumevanje njenih zakona način da shvatimo život. Leonardo da Vinči je govorio: Priroda je izvor svega pravog znanja”.

Stabla su svetišta. Ko s njima zna pričati i zna ih slušati, taj može spoznati istinu.

Herman Hese

Nije sigurno kada su se naši preci razvili na Zemlji. Ali je sigurno da je do tog trenutka na planeti već živjelo mnoštvo različitih biljaka i životinja. Sama struktura stabla, s deblom koje se nastavlja u grane, grančice i listove, manifestacija je filozofskog koncepta koji karakterizira odnos između univerzuma i Jednog; mnogostrukost iz Jedinstva. Skriveni koreni stabla dodatno proširuju metaforu jedinstva koje izvire iz skrivenog porekla ili izvora. Čovek oseća strahopoštovanje u prisutnosti šume tih divova odevenih u svoju nemu, postojanu, trajnu lepotu. Starija od samog čoveka, stabla su sastavni deo mitova i folklora u gotovo svim kulturama kao simboli istrajnosti, snage, obilja i besmrtnosti.

Može li sveprisutnost tih simbola u tolikim kulturama i tradicijama ukazati na povezanost između ljudskih i drvenih bića koja nadilazi vreme i prostor? Ne postoji li sinergijski i saradnički odnos u činjenici da dok oni troše ugljen-dioksid i oslobađaju kiseonik, mi činimo upravo suprotno? Živeći u gradovima od cementa, čelika i stakla, gubimo zahvalnost za neizmeran doprinos drveća našim životima u vidu skloništa, hrane, lekova, goriva dok uravnotežuju ekosistem planete koju zovemo domom. Znatno pre no što se Shinrin-Yoku ili šumsko kupanje uspostavilo kao terapija za jačanje imunološkog sistema osamdesetih prošlog veka, dobrobiti provođenja vremena među stablima potvrdili su filozofi i pesnici. Za Volta Vitmana ona su poput „neočekivanog izvora moralne mudrosti”, a za Hermana Hesea „najprodorniji propovednici”.

Pojedino stablo obično je dom univerzumu života od korena do vrhova grana. Ipak, ostavljaju utisak odvojenosti, poput nemih stražara. Naučnici tek sada počinju otkrivati da drveće može videti, učiti, opštiti i pokazivati socijalno ponašanje, stvarajući saveze za negovanje i zaštitu povređenih ili umirućih stabala. Ako se svest definiše kao čulna sposobnost, sposobnost opažanja i reagovanje na okolinu, onda ovi veličanstveni entiteti svakako ispunjavaju te uslove. Ako nivo svesti zavisi od sposobnosti procesiranja, razlikovanja, integrisanja i komuniciranja informacija, onda je očito da svest nije isključivo vezana za ljudski rod. A ukoliko verujemo da starost i iskustvo mogu pridoneti mudrosti, onda bi stabla čiji životi traju stotinama, pa čak i više hiljada godina, imala mnogo toga da prenesu kada bismo samo naučili da ih slušamo.

Osećaj vremena

Kako drveće, u geografskim širinama gde odbacuje lišće da bi prezimilo, razlikuje nastupe neuobičajeno toplog vremena od stvarnog dolaska proleća? Naučna istraživanja pokazuju da voćke čekaju određeni broj uzastopnih toplih dana pre nego što započnu buđenje. Bukvama, na primer, počinje da raste novo lišće tek kada imaju najmanje trinaest sati dnevnog svetla. Ti zapanjujući dokazi upućuju na to da drveće može videti ili registrovati svetlo i koristiti neku vrstu memorije za upoređivanje dužine dana i brojanje toplih dana.

Razmena informacija

Drveće međusobno razgovara putem mirisa, upozoravajući na opasnost. Istraživači su u afričkoj savani otkrili da su stabla akacije kojima su se hranile žirafe počela slati otrove u svoje lišće kao gorko i delotvorno sredstvo odvraćanja, dok su ispuštala gas etilen da upozore susedna stabla. Upozorena stabla počinju slati toksine u lišće, nastavljajući upozoravati druga niz vetar. Postoje stabla koja prepoznaju slinu insekata koji ih napadaju i bore se protiv njih tako što stvaraju jedinjenja koja dozivaju određene grabljivce da ih pojedu.

Komunikacija se odvija i pod zemljom. Korenje stabala se obično proteže daleko od krošnje, ukrštajući se s korenjem susednih. Suzan Simar je 1990. otkrila da se gljivice pričvršćuju za vrhove korenja stvaranjem tankih niti ili hifa koje prodiru u tlo dalje i dublje nego koren, uspostavljajući mrežu koja prenosi signale od jednog do drugog stabla, razmenjujući informacije o insektima, suši ili drugim opasnostima. Tokom stoleća jedna gljiva može premrežiti celu šumu, što je časopis Nature podstaklo da fenomen nazove Wood Wide Web.

Traženje svetla

Drveće se u nepovoljnim uslovima prilagođava da maksimalno iskoristi svetlo. Ukoliko ima dovoljno prostora sa strane, granaće se bočno, stvarajući široku krošnju. Ali jedna te ista vrsta u blizini suseda će rasti nagore, razvijajući više, tanje deblo u nastojanju da dođe do punog svetla na većim visinama. Neka se stabla prilagođavaju naginjanjem i iskrivljavanjem tokom vremena da se probijaju do svetla. Pomoću sunčeve svetlosti hlorofil u procesu fotosinteze prima, prenosi i transformiše svetlosnu energiju u hemijsku koju sskladišti u organsku materiju kao hranu za sebe, životinje i nas ljude.

Kako u jesen sunčeva svetlost postaje sve rjeđa i slabija, listopadno drveće štedi energiju razlaganjem hlorofila odnosno odbacivanjem lišća s grana. Pošto zeleni klorofil bledi, drugi blistavi pigmenti koji leže nevidljivi ispod zelenog plašta hlorofila postaju vidljivi: briljantno žuta boja ksantofila, plameno narandžasta boja karotenoida i sjajne crvene i ljubičaste boje antocijana. Tu se krije nekoliko čudesnih lekcija koje nam otkriva drveće. Prvo, ispod vela leže tajne koje čekaju da budu razotkrivene. Moramo se usuditi izaći iz zone udobnosti da bismo otkrili nešto novo i lepo što čeka da procvjeta… Zatim, naučiti tražiti svetlo. I konačno, da na gubitak ne treba gledati sa žaljenjem, nego kao na mogućnost da obnovljeni krenemo iznova.

Jesam zato što jesmo

Svako stablo u šumi raste na jedinstvenom mestu, a uslovi rasta poput tla, vode i hranljivih tvari mogu se jako razlikovati čak i na malim udaljenostima. To omogućuje varijacije u snazi i zdravlju merene brzinom fotosinteze svakog stabla. Međutim, studenti iz Instituta za istraživanje životne sredine u Ahenu otkrili su da u netaknutoj bukovoj šumi stabla dele hranljive materije pomoću mikorizne mreže isprepletene s njihovim korenjem, tako da je stopa fotosinteze ista za sva stabla. To znači da su jača stabla u bogatim uslovima rasta davala šećer i vodu onima koja su bila prikraćenija, osiguravajući im opstanak, suprotno darvinističkom principu preživljavanja najjačih.

Zapravo, čini se da stablima mnogo duži životni vek omogućava doživljavanje vremena na drugačiji način od relativno kratkovidog ljudskog pogleda. Čini se da je na delu načelo da gubljenjem slabijih članova zajednice gube svi. Kroz praznine u pokrovu drveća, vrelo sunce može isušiti vlagu iz tla, kovitlajući vetrovi poremetiti stvaranje humusa bogatog hranljivim tvarima, a žestoke oluje uzrokovati uništenje. Kod vetrova uraganske snage koji savijaju debla drveća preko tačke pucanja, svako stablo ima ulogu u zaštiti suseda. Sićušne razlike u jedinstvenim karakteristikama debala i grana omogućuju stablima da se njišu ponešto različitim brzinama, nežno udarajući svojom krošnjom o krošnju drugoga stabla i tako smanjujući ukupno njihanje i ugao savijanja. Ali to je moguće samo ako stabla stoje vrlo blizu jedno uz drugo.

Koliko bi čovečanstvo dobilo kada bi spoznalo mudrost ovoga: da vidimo dalje od odvajanja, da smo svi deo jedne mreže života i da svi na kraju gubimo kada se među sobom nadmećemo jer je JEDAN život čiji smo svi deo i da šteta na jednom šteti celini.

Takvo jedinstvo nam je teško shvatiti, ali klonske šume su živi primer. Najveće stablo na svetu nazvano Pando sastoji se od 47.000 genetički identičnih stabala jasike ili trepetljike (Populus tremuloides) rasprostranjenih na 106 hektara u američkoj državi Juta. Stabla jasike razmnožavaju se izdancima iz korena, umesto iz semena, koji izbijaju iz tla i izrastaju u prava stabla. Ono što može izgledati kao šuma pojedinačnih stabala, zapravo je divovski organizam, povezan preko složenog podzemnog korenskog sistem. Iako svako stablo doživi starost od sto trideset godina, procjenjuje se da je Pando star osamdeset hiljada godina!

Baš kao što moramo gledati ispod površine da bismo shvatili kako su te jasike povezane jedna s drugom, isto tako moramo gledati s one strane vidljivog ako želimo uočiti kako su sva ljudska bića povezana. Mnoge drevne tradicije naglašavaju da svi dolazimo iz istog izvora, da smo deo univerzalne svesti. No dok nauka ne uspe uhvatiti korak i razviti alate za objašnjavanje onoga što nam se čini neobjašnjivim tajnama, možemo poslušati savete drevnih mudraca i filozofa koji nas podstiču da pogledamo duboko u prirodu jer je razumevanje njenih zakona način da shvatimo život. Leonardo da Vinci je govorio: „Priroda je izvor svega pravog znanja”.

Kao izvanredni primeri, stabla nam pokazuju kako ustrajati u najtežim okolnostima. Ona nas uče kako ostati ukorenjen, čak i dok se uzdižemo prema svetlu. Ona pokazuju da fleksibilnost nije sposobnost savijanja debla, nego ukorenjenosti tako da se, kad se i savijamo, možemo bez napora ponovo vratiti u svoje središte. Ona nam pokazuju kako davati u izobilju i kako se uskladiti s ritmovima i ciklusima života. Ovi mudri učitelji ne govore nam glasovima, već metaforama ne samo o tome kako živjeti već i kako umreti i kako neprestano težiti da budemo najbolji što možemo. I na kraju, ako postoji jedna opšta zapovest koju čovečanstvo može preuzeti od tih veličanstvenih bića, onda je to: poštovati i štititi sav život jer svi smo mi u biti međusobno povezani, međuzavisni i sastavni deo jedinstvene mreže života.

(Ilustrtacija Pixabay)

(Nova Akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar