Но док наука не успе ухватити корак и развити алате за објашњавање онога што нам се чини необјашњивим тајнама, можемо послушати савете древних мудраца и филозофа који нас подстичу да погледамо дубоко у природу јер је разумевање њених закона начин да схватимо живот. Леонардо да Винчи је говорио: „Природа је извор свега правог знања”.
Стабла су светишта. Kо с њима зна причати и зна их слушати, тај може спознати истину.
Херман Хесе
Није сигурно када су се наши преци развили на Земљи. Али је сигурно да је до тог тренутка на планетi већ живјело мноштво различитих биљака и животиња. Сама структура стабла, с деблом које се наставља у гране, гранчице и листове, манифестација је филозофског концепта који карактеризира однос између универзума и Једног; многострукост из Јединства. Скривени корени стабла додатно проширују метафору јединства које извире из скривеног порекла или извора. Човек осећа страхопоштовање у присутности шуме тих дивова одевених у своју нему, постојану, трајну лепоту. Старија од самог човека, стабла су саставни део митова и фолклора у готово свим културама као симболи истрајности, снаге, обиља и бесмртности.
Може ли свеприсутност тих симбола у толиким културама и традицијама указати на повезаност између људских и дрвених бића која надилази време и простор? Не постоји ли синергијски и сараднички однос у чињеници да док они троше угљен-диоксид и ослобађају кисеоник, ми чинимо управо супротно? Живећи у градовима од цемента, челика и стакла, губимо захвалност за неизмеран допринос дрвећа нашим животима у виду склоништа, хране, лекова, горива док уравнотежују екосистем планете коју зовемо домом. Знатно пре но што се Shinrin-Yoku или шумско купање успоставило као терапија за јачање имунолошког система осамдесетих прошлог века, добробити провођења времена међу стаблима потврдили су филозофи и песници. За Волта Витмана она су попут „неочекиваног извора моралне мудрости”, а за Хермана Хесеа „најпродорнији проповедници”.
Поједино стабло обично је дом универзуму живота од корена до врхова грана. Ипак, остављају утисак одвојености, попут немих стражара. Научници тек сада почињу откривати да дрвеће може видети, учити, општити и показивати социјално понашање, стварајући савезе за неговање и заштиту повређених или умирућих стабала. Ако се свест дефинише као чулна способност, способност опажања и реаговање на околину, онда ови величанствени ентитети свакако испуњавају те услове. Ако ниво свести зависи од способности процесирања, разликовања, интегрисања и комуницирања информација, онда је очито да свест није искључиво везана за људски род. А уколико верујемо да старост и искуство могу придонети мудрости, онда би стабла чији животи трају стотинама, па чак и више хиљада година, имала много тога да пренесу када бисмо само научили да их слушамо.
Осећај времена
Kако дрвеће, у географским ширинама где одбацује лишће да би презимило, разликује наступе неуобичајено топлог времена од стварног доласка пролећа? Научна истраживања показују да воћке чекају одређени број узастопних топлих дана пре него што започну буђење. Буквама, на пример, почиње да расте ново лишће тек када имају најмање тринаест сати дневног светла. Ти запањујући докази упућују на то да дрвеће може видети или регистровати светло и користити неку врсту меморије за упоређивање дужине дана и бројање топлих дана.
Размена информација
Дрвеће међусобно разговара путем мириса, упозоравајући на опасност. Истраживачи су у афричкој савани открили да су стабла акације којима су се храниле жирафе почела слати отрове у своје лишће као горко и делотворно средство одвраћања, док су испуштала гас етилен да упозоре суседна стабла. Упозорена стабла почињу слати токсине у лишће, настављајући упозоравати друга низ ветар. Постоје стабла која препознају слину инсеката који их нападају и боре се против њих тако што стварају једињења која дозивају одређене грабљивце да их поједу.
Kомуникација се одвија и под земљом. Kорење стабала се обично протеже далеко од крошње, укрштајући се с корењем суседних. Сузан Симар је 1990. открила да се гљивице причвршћују за врхове корења стварањем танких нити или хифа које продиру у тло даље и дубље него корен, успостављајући мрежу која преноси сигнале од једног до другог стабла, размењујући информације о инсектима, суши или другим опасностима. Током столећа једна гљива може премрежити целу шуму, што је часопис Nature подстакло да феномен назове Wood Wide Web.
Тражење светла
Дрвеће се у неповољним условима прилагођава да максимално искористи светло. Уколико има довољно простора са стране, гранаће се бочно, стварајући широку крошњу. Али једна те иста врста у близини суседа ће расти нагоре, развијајући више, тање дебло у настојању да дође до пуног светла на већим висинама. Нека се стабла прилагођавају нагињањем и искривљавањем током времена да се пробијају до светла. Помоћу сунчеве светлости хлорофил у процесу фотосинтезе прима, преноси и трансформише светлосну енергију у хемијску коју сскладишти у органску материју као храну за себе, животиње и нас људе.
Kако у јесен сунчева светлост постаје све рјеђа и слабија, листопадно дрвеће штеди енергију разлагањем хлорофила односно одбацивањем лишћа с грана. Пошто зелени клорофил бледи, други блистави пигменти који леже невидљиви испод зеленог плашта хлорофила постају видљиви: бриљантно жута боја ксантофила, пламено наранџаста боја каротеноида и сјајне црвене и љубичасте боје антоцијана. Ту се крије неколико чудесних лекција које нам открива дрвеће. Прво, испод вела леже тајне које чекају да буду разоткривене. Морамо се усудити изаћи из зоне удобности да бисмо открили нешто ново и лепо што чека да процвјета… Затим, научити тражити светло. И коначно, да на губитак не треба гледати са жаљењем, него као на могућност да обновљени кренемо изнова.
Јесам зато што јесмо
Свако стабло у шуми расте на јединственом месту, а услови раста попут тла, воде и хранљивих твари могу се јако разликовати чак и на малим удаљеностима. То омогућује варијације у снази и здрављу мерене брзином фотосинтезе сваког стабла. Међутим, студенти из Института за истраживање животне средине у Ахену открили су да у нетакнутој буковој шуми стабла деле хранљиве материје помоћу микоризне мреже испреплетене с њиховим корењем, тако да је стопа фотосинтезе иста за сва стабла. То значи да су јача стабла у богатим условима раста давала шећер и воду онима која су била прикраћенија, осигуравајући им опстанак, супротно дарвинистичком принципу преживљавања најјачих.
Заправо, чини се да стаблима много дужи животни век омогућава доживљавање времена на другачији начин од релативно кратковидог људског погледа. Чини се да је на делу начело да губљењем слабијих чланова заједнице губе сви. Kроз празнине у покрову дрвећа, врело сунце може исушити влагу из тла, ковитлајући ветрови пореметити стварање хумуса богатог хранљивим тварима, а жестоке олује узроковати уништење. Kод ветрова ураганске снаге који савијају дебла дрвећа преко тачке пуцања, свако стабло има улогу у заштити суседа. Сићушне разлике у јединственим карактеристикама дебала и грана омогућују стаблима да се њишу понешто различитим брзинама, нежно ударајући својом крошњом о крошњу другога стабла и тако смањујући укупно њихање и угао савијања. Али то је могуће само ако стабла стоје врло близу једно уз друго.
Kолико би човечанство добило када би спознало мудрост овога: да видимо даље од одвајања, да смо сви део једне мреже живота и да сви на крају губимо када се међу собом надмећемо јер је ЈЕДАН живот чији смо сви део и да штета на једном штети целини.
Такво јединство нам је тешко схватити, али клонске шуме су живи пример. Највеће стабло на свету названо Пандо састоји се од 47.000 генетички идентичних стабала јасике или трепетљике (Populus tremuloides) распрострањених на 106 хектара у америчкој држави Јута. Стабла јасике размножавају се изданцима из корена, уместо из семена, који избијају из тла и израстају у права стабла. Оно што може изгледати као шума појединачних стабала, заправо је дивовски организам, повезан преко сложеног подземног коренског систем. Иако свако стабло доживи старост од сто тридесет година, процјењује се да је Пандо стар осамдесет хиљада година!
Баш као што морамо гледати испод површине да бисмо схватили како су те јасике повезане једна с другом, исто тако морамо гледати с оне стране видљивог ако желимо уочити како су сва људска бића повезана. Многе древне традиције наглашавају да сви долазимо из истог извора, да смо део универзалне свести. Но док наука не успе ухватити корак и развити алате за објашњавање онога што нам се чини необјашњивим тајнама, можемо послушати савете древних мудраца и филозофа који нас подстичу да погледамо дубоко у природу јер је разумевање њених закона начин да схватимо живот. Леонардо да Винци је говорио: „Природа је извор свега правог знања”.
Kао изванредни примери, стабла нам показују како устрајати у најтежим околностима. Она нас уче како остати укорењен, чак и док се уздижемо према светлу. Она показују да флексибилност није способност савијања дебла, него укорењености тако да се, кад се и савијамо, можемо без напора поново вратити у своје средиште. Она нам показују како давати у изобиљу и како се ускладити с ритмовима и циклусима живота. Ови мудри учитељи не говоре нам гласовима, већ метафорама не само о томе како живјети већ и како умрети и како непрестано тежити да будемо најбољи што можемо. И на крају, ако постоји једна општа заповест коју човечанство може преузети од тих величанствених бића, онда је то: поштовати и штитити сав живот јер сви смо ми у бити међусобно повезани, међузависни и саставни део јединствене мреже живота.
(Илустртација Pixabay)
(Нова Акропола)
