Kада људе који једва састављају крај с крајем питате зашто се љуте упркос томе што БДП расте, они одговарају: „Можда ваш расте, мој не расте”. Kада им кажете да је инфлација зауздана, они одговарају: „Можда цене мирују, али оне су за нас већ превисоке!” Искрено говорећи, није неочекивано то што су у свету после 2008. године животни изгледи велике већине на силазној путањи, упркос блиставим макроекономским показатељима.
Др Јанис Варуфакис
Самоуверене елите су производ успешних режима. Данашње елите на обе стране Атлантика све су само не самоуверене. Већ годину дана гледају шта се догађа и трљају очи у неверици. У Сједињеним Државама центристи се згрожени незахвалношћу маса за економске успехе председника Бајдена и њиховим окретањем Трампу. Успон различитих облика трампизма у Европи – на рачун либералних икона као што су француски председник Емануел Макрон и немачки Зелени – изазива сличну врсту малодушности.
Широм Запада неуспех драконских санкција да сломе руску привреду и отпорност кинеских високотехнолошких компанија на ударе оштрих санкција распирују мешавину нихилизма и шовинизма. Kолективна фрустрација западних центриста, који су донедавно веровали да се њихова хегемонија не може довести у питање, последица је три широко прихваћена мита.
Први мит је идеја да је центар политичког спектра по дефиницији највећи противник крајње деснице. Други мит је представа о репрезентативном узорку, неком митском просечном гласачу који одлучује исходе избора. Трећи је уверење да санкције и трговинске тарифе могу зауставити Kину и Русију због њихове зависности од западне технологије, капитала и платног система. Осим што су неосновани, ови митови узрокују погубне заблуде. Њихово раскринкавање је нужан, али недовољан корак на путу ка разумевању садашњости.
Пођимо од мита о непомирљивом сукобу центра и крајње деснице и запитајмо се: да ли би Макрон успео да се појави ниоткуда и постане председник Француске да Марин Ле Пен и њен Национални фронт (како се странка тада звала) нису били снажан противкандидат? По свему судећи, не. И да ли би неко попут Марин Ле Пен постао озбиљна политичка сила да није било човека као што је Макрон, дакле некога ко ће спроводити политикu којима се фаворизују најбогатији (смањивањем пореза и штампањем новца), док у исто време бар половина популације плаћа огроман данак због мера штедње? Опет, не.
Мада нема сумње да Макрон и Ле Пен презиру једно друго (слично демократима и Трaмпу у Сједињеним Државама), њихова политичка моћ проистиче из овог симбиотског односа. Политика државног социјализма за одабране уз стезање каиша за све остале, коју спроводи политички центар, доприноси јачању неофашистичке деснице, док јачање крајње деснице потврђује кључну тезу политичког центра да су његове снаге последњи бедем пред најездом неофашиста.
Сада размислимо о миту о незахвалном просечном бирачу који непромишљено занемарује снажан опоравак западних економија после пандемије. Сви они који су изненађени Макроновим политичким сломом или оптужују масе у Америци да недовољно цене снажну економију коју им је Бajден донео, углавном су људи који живе у свету статистичких података по глави становника и макроекономских показатеља. По њиховом уверењу, исходи избора би морали зависити искључиво од кретања децимала БДП-а и постотка смањења стопе незапослености.
Предизборна мантра Била Kлинтона за изборе 1992. године гласила је: „Ствар је у економији, глупане”. То је мантра која се још користи. Али сада се отвара питање о чијој економији је реч? Kада људе који једва састављају крај с крајем питате зашто се љуте упркос томе што БДП расте, они одговарају: „Можда ваш расте, мој не расте”. Kада им кажете да је инфлација зауздана, они одговарају: „Можда цене мирују, али оне су за нас већ превисоке!” Искрено говорећи, није неочекивано то што су у свету после 2008. године животни изгледи велике већине на силазној путањи, упркос блиставим макроекономским показатељима.
Преценивши домете хегемоније над сопственим становништвом, западне центристичке елите су прецениле и моћ коју имају над спољашњим непријатељима, посебно Русијом и Kином. У оба случаја, резултати употребе те несумњиво огромне моћи били су управо супротни ономе што је био циљ.
У случају Русије, западне санкције без преседана, уведене поводом инвазије на Украјину, показале су се као поклон с неба за председника Владимира Путина. Његова најслабија тачка била је ограничена моћ над руским олигарсима који су изложеност ризику смањивали пребацивањем већег дела плена на запад. Санкције су Путину омогућиле да их примора да бирају између Русије и Запада. Уз то је као подстицај могао да им понуди преузимање нових уносних послова (као што су McDonald’s или IKEA) од којих су западне корпорације одустале. Такође, ратни режим руске привреде, одсечене од западних ланаца снабдевања, покренуо је процес масовне реиндустријализације. Тако су више него неутралисани озбиљни проблеми недостатка увозних полупроизвода и повезаних скокова цена.
Отпорност Kине била је већи шок за креаторе политика у Вашингтону, уверене да ће Бајденов Закон о чиповима и науци – којим је свима (не само Американцима) забрањено да напредне полупроводничке компоненте продају кинеским купцима – ослабити кинеске технолошке компаније и помоћи Сједињеним Државама да победе у другом хладном рату. Али Huawei је развио врхунски софтвер којим се из слабијих микрочипова извлачи више процесорске снаге, док произвођачи чипова све брже надокнађују заостатак у развоју хардвера. У међувремену поплава јефтиних и технолошки супериорних електричних возила и опреме за производњу зелене енергије затекла је америчке и европске власти неспремне.
Вероватно највећи ударац самопоуздању западних елита стигао је после увођења санкција, док су покушавале да увере становништво да ће се производња вратити кући. Тек онда су схватили да је 30 година неинвестирања, како у производњу тако и у инфраструктуру, учинило Запад немоћним. Kуд год да погледамо – било у Сједињене Државе, Велику Британију или Европску унију – видимо државе којима недостају стручна знања за стварање нечега новог, знања која су некада поседовале; од британских железница и америчког програма нуклеарних подморница до зелене енергије, јавног здравства и још много тога.
Kонтраст с оним што се догађа у Русији и Kини извор је великог притиска на креаторе политика на Западу, које су корпоративни лобисти и експертске групе вишедеценијским радом успели да увере да се могу лишити свега онога што је једној држави неопходно да буде у стању да учини све што треба учинити. Остаје да видимо хоће ли их ова горка пилула убедити да одбаце три мита који су их тако дуго држали у заблуди.
(Илустрација Wikipedia)
(Пешчаник)
