Nikada čovek nije živeo toliko ušuškan i zaštićen od prirodnih opasnosti, a izložen manje-više realnim razlozima za strah. Poput sitnih kapljica u atmosferi, raspršio se strah od eskalacije sukoba u svetu, virusa, nasilja, klimatskih promena, gubitka posla, inflacije, veštacke inteligencije, prirodnih nepogoda. Nije to onaj stari dobri strah od kojeg čovek pobegne i strah prođe. Strah postindustrijskog doba je difuzan i podmuklo vreba.
„Samo nas smelost može osloboditi od straha. I ukoliko se ne rizikuje, smisao života je na neki način narušen i celokupna budućnost osuđena na beznadežnu stagnaciju”, savetovao je tvorac analitičke psihologije, švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung. Strah je snažno ljudsko osećanje koje nas upozorava o postojanju pretnje da će nešto da nam naškodi. Bilo da je opasnost fizička ili psihička. Strah dolazi uz biohemijske promene u telu koje nas pokrenu da reagujemo. Po Jungovim rečima, kada mnogi ljudi imaju isto osećanje, u pitanju je aktiviranje novog arhetipa u kolektivnom nesvesnom. Rado bismo pitali Junga: Šta je došao da nam saopšti strah? Šta bi trebalo da se aktivira u kolektivnom nesvesnom našeg doba? I kako to izgleda u praksi kada smelost oslobađa od straha?
Donosi uvid
U potrazi za odgovorima, poslužićemo se beleškama sa seminara „Vizije” na kojem Jung učenicima predstavlja psihoanalitički rad sa svojom pacijentkinjom, Amerikankom po imenu Kristijana Morgan. Kristijana ima 27. godina kada dolazi da traži Jungovu pomoć zbog prolaska kroz životnu krizu. U Evropi je, tridesetih godina prošlog veka, provela neko vreme na analizi kod Dr. Junga. U trenutku o kojem pišemo, vraća se u Njujork. Prilagođavanje na metež velikog grada prouzrokuje anksioznost, strepnju, strah od nepoznatog.
Kristijana predstavlja svoje vizije iz nesvesnog crtežima. Ljudska duša izražava u simboličnim slikama pojmove koji razumu izgledaju nepovezano. Simbol dolazi od grčkog σύμβολον (sim-bolom) što znači staviti zajedno. Kada se predoči i protumači, smisao simbola poveže značenje skriveno u ličnoj podsvesti s univerzalnim arhetipskipim značenjima. Veza u psihi stvara više jasnoće i reda i umanjuje strah od nepoznatog. Jung koristi metode poput tumačenja simbola, koje imaju za cilj da pokrenu čovekovu urođenu sposobnost da intuitivno spozna šta je duši potrebno da bi održavala unutrašnje sile u ravnoteži.
Ilustracija 1 (K.G. Jung, 1997)
U Kristijaninom nesvesnom pojavljuju se zmije. Zmija, osim što čoveka plaši, ima i mnogo drugih značenja. Zmija obmotana oko Eskulapovog štapa simbolizuje čarobnjaka, lekara i apotekara. Jung pretpostavlja da bi ovaj crtež mogao da predstavlja onaj zabrinjavajući i neljudski aspekt koji on, kao lekar zna da upotrebi. Zmija takođe simbolizuje žensku generativnu silu u orijentalnim tradicijama. Po tantričkom učenju, zmija u snu nije ništa drugo do, životna sila, energija duše svijena u korenskom pršljenu, zvana kundalini šakti koja se budi kako bi pogurala čoveka da dođe do svog „bogomdanog naznačenja“, da sazreva i ostvaruje svoj životni put. Jung tumači ovu sliku time da pacijentkinja oseća strah od napada iz dubina nesvesnog. Iako je kroz analizu već upoznala neke dublje slojeve nesvesnog, ova energija nekontrolisano radi u njoj i stvara znake za uzbunu.
U narednim crtežima pojavljuje se bik na kojeg je pala mreža. Bik simbolizuje neodoljivu snagu instinkta i emocije. U Kristijaninoj podsvesti, ove sile kao da su mrežom zauzdane. Mreža u brojnim kulturama predstavlja simbol iluzije. To je veo boginje Izis kod Egipćana, Maja u hinduističkoj terminologiji. Mreža su svakodnevne situacije koje treba rešavati. Kristijana u svojoj svakodnevici ne uspeva da izrazi emocije u punoj snazi, već ih sputava kako bi se prilagodila. Podsvest joj šalje poruku da je došlo do sukoba između njenog hrišćanskog, puritanskog obrazovanja koje poručuje: „Ne smeš dopustiti emocijama da divljaju, moraš da ih kontrolišeš” i njenih individualnih osećanja. Jung tumači kako rešenje nije u bežanju iz ove mreže, već u spoznaji da ona postoji i u razumevanju od čega se sastoji. Zauzdani bik, poput svih simbola, ima svoje loše i dobre strane. Može da predstavlja moć sudbine, ali i čoveka koji je savladao bika, tj. svoje strahove. Kristijana treba nešto da promeni u sebi kako bi pronašla izlaz iz svog unutrašnjeg sukoba, samo što još ne zna šta je to. Jung joj predlaže da koristi svoju kreativnost, intuiciju i umetnički izraz, da „poseje nove semenke”.
Savetuje: „Trebalo bi da izvede neki ritual, baš kao što je čovečanstvo odvajkada postupalo pre nego što treba da se suoči sa teškoćama. Kada niste sigurni da će božanstvo biti naklonjeno vašem poduhvatu, trebate pristupiti nekoj ritualnoj žrtvi, molitvi, ili bio kojem činu koji će da odobrovolji više sile. Tako pokušate da ojačate pre susreta sa silama nad kojima nemate kontrolu”. (Jung, 1997)
Obred znači dovesti nesvesne sile u red. Izraziti slobodno emocije i živeti svoju istinu, što isceljuje rane nastale na duši. Kristijana nastavlja da crta i da se hrabro suočava s onim što je plaši. Bik se polako preobličava u primitivno biće koje izgleda zastrašujuće, ali ga Jung prepoznaje kao pacijentkinjinog animusa, muški aspekt njenog bića.
Ilustracija 2: Videla sam ono što nijedno ljudsko biće ne bi smelo da gleda…
oči tako strašne, tako pune očaja i lepote…pogled životnje. (K.G. Jung, 1997)
Po Jungu, animus kod žena je figura muškog pola (kod muškaraca – anima, ženskog pola) koja obitava na površini nesvesnog. On ili ona služi kao posrednik, nosilac transcendentne funkcije, koja omogućava dijalog između svesti i podsvesnih procesa. Uzrok Kristijaninog straha se krije u dubljim slojevima podsvesti. I to ne samo njene lične već i podsvesti kolektiva kojim je okružena. Podsetimo, društvo u kojem živi u tridesetim godinama prošlog veka, priprema se za neke od najmračnijih trenutaka modernog doba. Kristijana podsvesno oseća taj mrak. Lik iz njene vizije je veza između modernog, racionalnog, jednostranog gledišta svesti i onog drugog, ženskog, instinktivnog, bližeg prirodi i manje svesnog. Kad osvesti ovaj deo unutrašnjeg bića, iako je u početku izgledao zastrašujuće, on probudi dijalog i omogućava promenu.
Ilustracija 3 (K.G. Jung, 1997)
I zaista, u kasnijim crtežima pojavljuje se jaje, simbol novog života, a iz jajeta glava crne boje iz čijih usta bukte plamenovi. Emocije imaju svojstva vatre, koja je dobar sluga, ali loš gospodar. Kada su osećanja u harmoniji, to je snaga, kada postanu razorna, stvore patnju. Vatra koja se mudro koristi sagori staru i nepotrebnu tvar u životu, pročisti svest, tako da iz nje izrastu novi izdanci. Ovakva promena, u alhemiji zvana transitus, u šamanizmu inicijacija, znači prelazak iz jednog stanja u drugo tako što ispunimo neki težak i bolan zadatak. Kao Herkul koji izvršava dvanaest zadataka i postaje najveći grčki heroj. „Umri i postani” rekao je Gete. Smrt i ponovno rađanje čine ciklus života u prirodi. Težak zadatak, a opet tako jednostavan: prihvatiti prirodne cikluse. Voćka kada je zrela otpada, pupoljak se raspukne i rascveta. Priroda bez straha dopusti starom da odumre, a novom da izađe na svet. To donosi radost, obnovu, nove plodove.
Vatra je okidač za pravu renesansu. Posle katastrofe, ovi ljiljani
su jedini izvor nekatara. Serija „Moć biljaka”
epizoda „Vatreni ljiljan”. Cvet koji iznikne nakon požara i omogućava da se život brzo obnovi.
Preumljenje
Jungov opis procesa transformacije kod Kristijane Morgan, neodoljivo podseća na pravoslavni pojam preumljenja. Preumljenje je prevod grčke reči µετανοῖα (metanoja), koja se sastoji iz meta, tj. ono što dolazi posle, i noja um, splet misli. Šta je iza uma? Za Junga, podsetimo, čovekov um se sastoji od misli, osećanja, čula i intuicije. Ako bi um bio oblak, svest bi bila nebo iza oblaka. Oblaci dođu i prođu, ostaje vedro nebo iza njih. Ostaje svest da postojimo i da živimo. Za preumljenje, preobražaj ličnosti u kojem dolazi do korekcije nekog pogrešnog stava da bismo postali mudriji, potrebno je doživeti spoznaju da smo sačinjeni od nečega što prevazilazi um.
Da biste se oslobodili strahova, piše ruski lekar Valerij Sinjeljnjikov u knjizi „Zavoli bolest svoju”, naučite da imate vere. Imajte vere u sve na ovom svetu: u sebe, ljude, događaje. Ali pre svega u svoju unutrašnju snagu. Imajte na umu – vi sami stvarate svoj svet. I ovaj svet je najbezbednije mesto u vaseljeni. Čovek obuzet strahom ne vidi svoju svest, to vedro nebo iza oblaka. Zaboravlja da postoji nezavisno od misli i emocija. Povezuje strah izvan sebe sa strahom u sebi. Lakše je plašiti se sa ostalima, nego smiriti um, odagnati oblake i verovati svojoj svesti, svojoj snazi. U ljudskoj prirodi je da lakše vidi mrak u spoljnom svetu i kod drugog čoveka, nego kod samoga sebe. Tek uz puno hrabrosti, može da vidi to isto i u sebi.
„Ma šta da je u svetu naopako, to isto se nalazi i u nama samima, pa ako uspemo da izađemo na kraj sa sopstvenom Senkom, već smo učinili nešto dobro za svet. Sve što nam smeta kod drugih, može nam pomoći da bolje razumemo sami sebe, jer to što nam smeta najčešće je projekcija onoga što se nalazi u nama, a što nam se ne dopada. Svakog čoveka prati Senka i ukoliko je manje otelotvorena u svesnom životu osobe, utoliko je crnja i gušća” (Jung, 2003).
Danas vidimo tu senku kao mrak i strah izvan nas, kao rat, nasilje, bedu, zagađenje. Kad gledamo kroz veo iluzije pravo sopstvenom strahu u oči, prigrlimo ga sa saosećanjem i dopustimo zarobljenoj energiji da postane svesna i da nam saopšti šta ima. Svest ima moć da spašava ono što nam smeta kod nas samih. Onda strah, jaka emocija, poput vatre, sagori iluziju i trulež i pretvori je u prah. A na zgarištu izrastu nove mladice. Kao kod Kristijane, izrodi se novi život.
Zanimljivo je da reč hrabrost od reči strah razlikuju samo tri slova: r, o i b. Kad si hrabar nisi rob svog straha. Dakle, smelost nas može osloboditi od straha, tako što ga svesno prihvatimo, ali ne pristanemo da mu robujemo.
Spasitelj
I za kraj teško pitanje: koji arhetip bi trebalo da se aktivira u kolektivnoj svesti? Možda čovečanstvo traži nove načine poimanja stvarnosti, spas od pogrešnih stavova. Izgleda da je strah došao da nam poruči, da nas pokrene, na individualnom i na kolektivnom nivou da, gandijevski, budemo promena koju želimo da vidimo u svetu. Slabost i strah postoje, ne bežati od njih, već prihvatiti, saslušati, pogledati dublje, iza vela iluzije, iza uma.
Arhetip, po Jungovom učenju, predstavlja univerzalni pra-obrazac poimanja sveta. Poput kalupa u koji se uliva individualni psihički sadržaj. Najraniji kalupi koji učestvuju u stvaranju našeg unutrašnjeg sveta su arhetip majke i oca. Kako dete raste psiha aktivira nove obrasce: dete, devojka, heroj, šaljivdžija, spasitelj, prevarant..sve do onih arhetipova koji se aktiviraju tek u zrelom dobu poput: mudrac, kraljica, duh, čarobnjak. Arhetip Spasitelja, Isus, Buda, Krišna predstavlja unutrašnju moralnu funkciju psihe koja se aktivira kad čovek veruje. Taj arhetip govori: osamostali se, posmatraj, ne možeš biti deo gomile, osluškuj i shvati. Možda ćemo se tako osloboditi olako izabranih vođa i lažnih spasitelja.
Kao što govori Njegošev vladika Danilo:
„Strah životu kalja obraz često
Slabostima smo zemlji privezani
Ništavna je nego tvrda veza.”
Veza za majku zemlju, koja nam zauzvrat pruža sve što je potrebno da budemo bezbedni u ovom svetu.
„Samo iz izgubljenosti u kobnom može da se rodi čežnja za Spasiteljem. Spoznaja i neizbežna integracija Senke izazvaće jednu tako teskobnu situaciju, da samo još natprirodni Spasitelj može donekle da reši zapetljani čvor sudbine. U individualnom slučaju, problem koji je navukla Senka, rešava se na nivou Animusa/Anime, to jest kroz odnose. U kolektivnoistorijskom, radi se o razvoju svesti koja se postepeno oslobađa iz zarobljenosti u agnoia, tj. u nesvesnosti, pa je Spasitelj zato donosilac svetlosti. (Jung, 2003).
Izvori:
Jung, 1963, L’Ame et la vie , Buchet/Chastel, Paris
C.G. Jung, 1997, Visions Part 1 and 2. Notes of the Seminar Given in 1930-1934 by C.G. Jung, 1997 Princeton University Press, francuski prevod: Copyright Editions Imago et la Compagnie du Livre Rouge
Jean -Yves Leloup, 2000, Métanoïa, une révolution silencieuse, Albin Michel, Paris
K. G. Jung, 2003, Arhetipovi i Kolektivno nesvesno, Atos, Beograd
Nikola Žuvela, https://vedski-jyotish.net/2023/04/23/religija-i-duhovnost-padaju-tisucama-godina-na-istim-pitanjima/
Slobodan Tomović, 1986, Komentar Gorskog Vijenca, NIO, Univerzitetska riječ, Nikšić
Valerij Sinjeljnjikov, 2014, Zavoli bolest svoju, Zrak, Beograd
Vladeta Jerotić, 2009, Neuroza kao izazov, Ars Libri, Beograd
(Ilustracija Strah/Milica Ružičić)
(Pulse)
