Филозофија је начин живота хуманог бића, оно што бисмо данас могли назвати целоживотно учење. Није без разлога изрека човек учи док је жив, из чега се може закључити и обратно, живи смо док се нечему учимо. Човек се није битно променио у минулих неколико хиљада година. Променило се само цивилизацијско рухо и околности у којима се налазимо. Наша љубав према мудрости и потреба за њом остале су исте.
Човек је одувек тражио одговоре на одређена питања која су била једнако важна некада и данас: Ко сам? Одакле долазим? Kуда идем? Тако су стечене спознаје из животних искустава људи различитих култура и цивилизација прошлости, које чине заједничку баштину човјечанства природне или безвремене филозофије. Сама реч филозофија долази из грчког језика: filia – љубав и sofia– мудрост. Укратко, филозофија је љубав према мудрости, односно љубав према истини и спознаји. Традиционална филозофија је у основи подучавала човека како упознати себе и владати властитом природом, а онолико колико је овладао самим собом толико је био слободан и способан учествовати у културном суживоту с другима.
Зенон, оснивач стоицизма, то је назвао оно што човеку доликује чинити, a то је Цицерон касније превео на латински изразом officium – дужност. Остварујући своју хуману дужност у културном суживоту с другима, човек остварује темељни циљ филозофије, а то је свесно настојање и изражавање људског достојанства начином властитог живота.
Античке филозофске школе имале су слику свиета и човека утемељену на аналогији с космосом (свеопштa природa) и микрокосмосом (човек) на три међусобно повезане равни постојања: Nous – интелигибилно или духовно, Psyhe – имагинарно или психичко и Soma – чулно или материјално. Међу те школе из ецропског културног круга убрајају се Питагорејска школа, Академија коју је основао Платон у Атини, Неоплатонска школа у Александрији, Платонистичка академија из доба фирентинске ренесансе и многе друге. Оне су биле попут универзитета и у исто време храмови Муза у којима су се будили и развијали различити таленти човека. Осим изузетно велике историјске улоге коју су имале ове школе, значајно је и то што су њихови представници својим деловањем и понашањем у животним околностима оставили будућим нараштајима трајне примере корисности филозофије за човека и друштво у целини.
Дакле, говоримо о филозофији на класичан начин која подстиче човекову свест у вези са оним што је најбоље у њему – његовим моралним и духовним вредностима. Не улазећи у узрочно-последични след повесних догађања од антике до данас, видимо да се нововековна цивилизација поступно одвојила од античке слике света и човека, а тиме је и улога филозофије изгубила своје изворно значење. Она је данас толико редукована да представља само једну врсту рационалне игре која се темељи на конвенцијама одвојеним од природе и логике у правом смислу тих речи.
Филозофски се расправља тако што се рационализује и теоретизује о различитим мишљењима без њихове практичне сврхе. Стога је филозофија, из које су у античкој Грчкој произашле све темељне науке западне цивилизације, сведена на теоретску научну дисциплину што нема много везе с тренутном стварношћу. Оно што је од ње остало за већину људи је нешто бескорисно, неразумљиво и досадно.
О томе познати савремени филозоф Пјер Адо каже: „… Уопштено, историчари филозофије врло мало пажње придају чињеници да је традиционална филозофија била, примарно и изнад свега, начин живота. (…) Античка је филозофија понудила човечанству уметност живота. Насупрот томе, модерна се филозофија појављује првенствено као структура техничког жаргона намењеног стручњацима.”
Једноставно речено, то је тако јер су од средњег века до данас настала два нова светоназора на темељу три античка субјекта постојања која су они тада називали: Бог, природа и човек. Прво је религија искључила природу као субјект постојања, јер је Бог створио човека на своју слику и прилику, а све остало у природи служи човеку, чак и звезде на небу да му показују пут ноћу. Kасније је позитивистичка наука искључила постојање Бога и увела теорију биолошке еволуције према којој је човек настао анималном компетицијом од прамајмуна, карике што још недостаје. На крају је остао само човек као једини субјект постојања коме је доминантни критеријум стварности властито мишљење или веровање.
Ова два светоназора се међусобно искључују, осим по питању односа према природи која је, за један и други, сведена само на објект који служи човеку као материјални ресурс за његов начин живота у овој цивилизацији, чему данас сви сведочимо.
За разлику од тога, сва велика филозофска учења Истока и Запада говоре нам о еволуцији човека као развоју његове људске природе, а не његовог тела. Тело има своју биолошку еволуцију врсте, а човек у њему има свој индивидуални развој. Њихов међусобни однос у складу је са оним што су говорили ренесансни филозофи: Нема тело душу, него човекова душа има тело. Природно је бринути се за своје тело и одржавати његово здравље колико нам то омогућују цивилизацијски услови. Међутим, није природно, ни здраво посвећивати пажњу искључиво телу, а занемаривати потребе хуманог бића које у њему борави. Ми нисмо тело јер наша личност није телесна. Јасан пример тога су једнојајчани близанци који имају генетски идентична тела, а различите су личности. Поседујемо тело јер без њега не можемо живјети у овоме свету, као што ни оно не може постојати без нас, него постаје мртво тело.
Грчки филозофи, идеалисти и материјалисти, по том су питању имали исти став. Платон је као представник грчког идеализма то довољно добро објаснио, а Демокрит, најзначајнији представник античког материјализма и атомизма, о томе каже: „Људима приличи бринути се више за душу него за тело, јер савршенство душе исправља слабости тела, али јакост тела без разборитости не чини душу ништа бољом”.
Исто тако и Руђер Бошковић, такође атомиста, јасно одређује разлику између материје и духа: „Главна разлика између материје и духа лежи у томе што је материја заметљива и неспособна за мишљење и хтење, док дух не делује на наша чулла, а може мислити и хтети”.
Безвремена филозофија нас учи да смо ми људи сложена бића. Осим тела, физичког организма, имамо виталну енергију која нас одржава живима, емоционално смо живи, као и на равни ума где се налази наша свест и савест као израз бесмртне душе или духовног идентитета. Све то заједно чини целину човјека (дух – психа – тело) која му омогућава индивидуални развој. Зато је на прочељу Аполоновог храма у Делфима писало: Спознај себе…
Карл Густав Јунг о томе каже: „Не дете, него одрастао човек може досегнути личност као зрели плод овом циљу усмереног животног деловања. (…) За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима.”
Kонфучије, најпознатији кинески филозоф, о себи говори: „У петнаестој сам се посветио учењу. У тридесетој сам имао свој став. У четрдесетој нисам више имао илузија. У педесетој сам знао своју судбину. У шездесетој сам распознавао истину у свему што бих чуо. У седамдесетој сам могао следити жеље свога срца, а да не учиним криво.”
Филозофија је начин живота хуманог бића, оно што бисмо данас могли назвати целоживотно учење. Није без разлога изрека човек учи док је жив, из чега се може закључити и обратно, живи смо док се нечему учимо. Човек се није битно променио у минулих неколико хиљада година. Променило се само цивилизацијско рухо и околности у којима се налазимо. Наша љубав према мудрости и потреба за њом остале су исте.
(Илустрација Pixabay)
Андрија Јончић
(Нова Акропола)
