Научници су открили бизарну врсту оклопљеног диносаура с метар дугим бодљама које су му вириле из врата. Нова врста названа Spicomellus afer живела је пре 165 милиoна година и представља најстарији познати примерак анкилосаура, групе оклопљених диносаура, пише BBC. Откриће из Марока шокирало је стручњаке због сложености и бодљикавости животиње, због чега ће морати преиспитати досадашње теорије о еволуцији оклопљених диносаура. Професор Ричард Батлер са Универзитетау Бирмингeму, један од руководилаца истраживања, изјавио је да се радило о панкеру свога времена, алудирајући на шиљату косу и модне додатке следбеника те субкултуре. „То је један од најчуднијих диносаура икада откривених”, додао је. Професорка Сузана Мејдмент из Природњачког музеја, која је такође водила пројекaт, истакла је да је највише изненађује чињеница да су бодље срасле с костима: „То не видимо ни код једне друге животиње, живе или изумрле”. Описала га је као врло необичног диносаура потпуно прекривеног чудним бодљама и израслинама по леђима, укључујући коштани окоратник који му обавија врат и неку врсту оружја на крају репа. Ово откриће могло би из темеља променити разумевање еволуције анкилосаура. Те су животиње преживеле све до касне креде (пре 145 до 66 милиoна година), раздобља у којем су се појавили велики грабљивци попут Т-Rеxа. Стога се досад веровало да су рани анкилосаури имали једноставан оклоп који је временом постајао сложенији ради заштите. „Да сте ме питали како бих очекивао да изгледа најстарији познати анкилосаур, рекао бих нешто с прилично једноставним оклопом”, признао је професор Бaтлер. „Уместо тога, имамо животињу која је јежаста од бодљи. Има најбизарнији оклоп који смо икада пронашли код било које животиње, далеко ван распона оклопа виђеног код каснијих анкилосаура.” Иако немају комплетан костур, истраживачи процењују да је био дугачак око четири метра, висок метар и тежак око две тоне. Професорка Мејдмент сугеририше нову могућност: да су анкилосаури заправо започели с раскошним оклопом тoком јуре, који је служио за показивање, а не за одбрану. „Оно што спекулишемо јесте да су се можда те структуре заправо користиле за показивање, а тек касније у креди, када почињемо виђати гигантске диносауре с огромним чељустима и дробећим угризима, да су тада заправо морали пренаменити те структуре за показивање у телесни оклоп”, објаснила је. Остатке је пронашао локални пољопривредник у близини мароканског града Булемане, и то је уједно први анкилосаур икада нађен на афричком континенту. Професор Бaтлер описао је када је први пут видeо фосиле: „Био је то тренутак који одузима дах, јежи кожу, можда најузбудљивији у мојој каријери. Одмах је било јасно да је ова животиња много чуднија него што смо замишљали и да имамо довољно материјала да је схватимо”. Професор Дрис Квараче са Универзитета Сиди Мохамед Бен Абделах, који је водио марокански тим, закључио је: „Ова студија помаже у напретку мароканске науке. Никада прe нисмо видели овакве диносауре, а ово подручје још има много тога да понуди”. Истраживање је објављено у часопису Nature. (Индекс)

Како је већ налагала ситуација или неки дубљи унутрашњи порив, окушао се у есејима, кратким причама, портретима савременика, пригодним словима, новинским написима, уводницима за часопис. Све то је Радивоје Благојевић сабрао у књизи „Воља дринског вјетра”.

Др Дражен Павлица

Свима који га и овлаш познају то је добро знано, немирног је и радозналог духа аутор ове књиге (Радивоја Благојевић, Воља дринског вјетра, 2025). Неријетко људи са таквим особинама своју животну енергију, некако узгред и брзоплето, нетрагом расипају. То код Радивоја Благојевића није случај, много тога је он, када се посматра професионална животна путања, урадио на добробит просвјете и стваралаштва младих. Мимо тога што је био средњошколски професор социологије, постојано се посвећивао разним за просвјетну културу важним прегнућима.

Имајући наведено у виду, јасно је откуда то да се рођени Фочак латио и пера. Како је већ налагала ситуација или неки дубљи унутрашњи порив, окушао се у есејима, кратким причама, портретима савременика, пригодним словима, новинским написима, уводницима за часопис. Све то је сабрао у овој књизи, тако да свако може, сходно читалачким афинитетима, пронаћи нешто за себе у овом списатељском мозаику. Притом, широк је временски распон текстова, неки датирају још од прве половине 80-их година прошлог вијека.

Рачунам да ће највећу читалачку позорност, с разлогом, завриједити сегмент у коме портретише директоре школа у којима је радио као средњошколски професор. Не шкртари када одаје признање узорнима међу њима, али бритко и саркастично разоткрива оне који су се руководили ситносопствеништвом и служили смицалицама. Да се уочити, марифетлуцима склони директори посебно су га надахњивали да их окретно извргава руглу. Док их портретише, не пропушта (критички) социолог у Радивоју Благојевићу прилику да ослика и кулисе припадајућих епоха, како оне позносоцијалистичке, тако и оне које слиједе након растакања социјализма и распада Југославије.

Живо нам је предочио читаву палету друштвене и моралне (бес)карактерности, ондашње и садашње. Ова књига пружа рељефне примјере за оно што се у социјалној психологији уобичајило називати ауторитарна структура личности. Напоредо са карактеролошким разматрањима, аутор је разлагао и критиковао (не)формалне констелације моћи у школама. Читалац добија представу на којим то чвориштима моћи процеси у школи одступају од начела на којима би требало да почива просвјета.                 Портретишући друге, хотимично или не, исцртавао је и (просвјетни) властити аутопортрет. Као средишњу црту тог аутопортрета издвојио бих његово настојање да у свом просвјетном послању повуче стриктну границу између ауторитарности и ауторитативности.

На темељу ових текстова добија се сразмјерно цјеловита слика наше просвјете, њених мијена, странпутица и надања. Склон је широким захватима, али и шеретским детаљима док исписује просвјетне хронике. Те хронике нису пуко описивање просвјетних (не)прилика, већ и пледирање да се, сви заједно, винемо на крилима узвишених васпитних и образовних начела. Има нешто од просвјетитељског замаха у овом приступу, није он рад да просвјету сведе на бирократизовану осредњост. Просвјетно прегалаштво, мимо његовања знања и љубави према истом, изискује и моралне смјернице, чега је аутор потпуно свјестан.

Текстови показују да се он трудио да буде не само подучавалац социологије, већ и морални разбуђивач. Као хвалевриједан примјер охрабривања на морал, издвојио бих текст Заједничке трешње, крушке и ораси. У њему свједочи како су у његовом завичају, у предратно доба, Бошњаци и Срби живјели толеранцију и солидарност. Увијек се покаже, ако нема наведених етичких сила животни простори бивају (ратом) опустошени, што се и десило у посљедњој деценији минулог вијека у Југославији.

У поднаслову књиге, а нарочито се то односи на неке њене дијелове, могло би да стоји и Записи из школских кулоара. Тако близу учионицама, а опет измјештени из њихових одвише дисциплинујућих оквира, школски ходници дамарају у контраритму спонтаности. Дабоме, није баш све допуштено у кулоарима, али они нуде предах од стерилности и ригорозности учионица.

Међу уводницима које је Радиоје Благојевић  писао за часопис средњошколских ученика и професора Огледало, имамо истинске хвале достојне кратке есеје. Таквима надасве припада Пев трећих петлова, у којем вишеслојно и разиграно предочава симболику пијетла. Овај есеј одличан је примјер да у ауторовим реченицима често пулсира поетски набој.

Његова љубав према писаној ријечи је двојака, наиме, видна је његова читалачка страст, али и потреба да се и сам списатељски изрази. Како се може запазити из приложених текстова, његову су лектиру подједнако чиниле социолошке, теоријске студије, као и књижевна дјела. Радо и често он наводи Андрића, вјерујем, дијелом и због тога што их повезује једна ријека. Кроз ауторову Фочу, као и испод славне Андрићеве вишеградске ћуприје, вијуга омитотворена Дрина.

На самом крају речено, читалачку наклоност Радивоје  Благојевић придобија духовитошћу и бројним анегдотама. Њима измамљује осмијех читаоцу, а каткада су речене анегдоте готово урнебесне. Држим да је већ та приповједачка духовитост довољан разлог да се поклони пажња овој књизи.