Novinar AFP-a razgovarao je sa ženom Klovisneris Beharano, koja je klečala pred staklenim spremnikom u kojem se nalazi telo njene majke umrle pri 30 godina, a izgleda kao da spava. Saturnina Tores de Beharano na sebi ima haljinu u kojoj je pokopana, a u očuvanoj ruci drži veštački crveni karanfil. „Još ima svoje malo smeđe lice, pletenice, kosu”, rekla je Beharano (63) pokazujući na posmrtne ostatke majke izložene u muzeju sa još 13 tela iz grada San Bernarda u kolumbijskim Andama. Sva tela su se misteriozno mumificirala nakon smrti.
„Ako ju je Bog želeo sačuvati, za to je sigurno postojao razlog”, dodala je. Njena majkaje pokopana na gradskom groblju San 1993. godine. Ekshumirana je 2001. da se napravi prostor za nova tela. Osam godina nakon smrti Saturnina je imala očuvanu kosu, nokte i dobar deo kože. U normalnim okolnostima telo u kovčegu, u proseku, počne se raspadati za godinu dana, a za deset ostaju samo kosti. Ako telo umrlog pokopaju u tlo, obično posle pet godina ostane samo kostur.
Kad je porodica ugledala mumificiranu Saturninu, nije bila previše iznenađena. Od 1963. iskopane su desetine mumificiranih tela. „Na početku su ljudi gledali u nevjerici. No, kako je vreme prolazilo, sve su češće iskopavali mumificirana tela”, kazala je nameštnica u muzeja Rosio Vergara. Neki su još imali očne jabučice, koje su se raspale ubrzo nakon iskopavanja. U kasnim osamdesetim na groblju je svake godine bilo pronađeno oko 50 mumija. Danas samo nekoliko.
„Stčnjaci su pokušali objasniti fenomen, koji je zabeležen i u zemljama poput Meksika i Italije. Nisu našli objašnjenje za spontano mumificiranje u San Bernardu”, dodala je Vergara. „Jeedni meštani veruju da se to događa jako dobrim ljudima i da je to svojevrsna nagrada posle smrti. Drugi, pak, misle da je reč o kazni. Većina je uverena da je razlog tome zdrava ishrana i poljoprivredni način života.”
Nisu sve mumije za života žiele u ovom malenom gradu. Jedna je mumija Horhea Armanda Kruza, koji je većinu života proveo u Bogoti. Kad je umro pokopali su ga u rodnom mestu. Ne postoji ni jasan obrazac mumifikacije – mumije su pripadale ljudima različito uzrata i prevladava određeni pol. Najviše ih je iskopano na jednom delu groblja. Pojedini upućeni pretpostavljaju da se odgovor krije na samom grobnom mestu. Prve mumije pronađene su tek nakon otvaranja groblja bez podzemnih grobova. Pre šezdesetih u ovom gradiću bila su dva groblja i ni na jednom nisu iskopane mumije. Osim toga, klima je na tom području vlažna, što bi trebalo ubrzati raspadanje.
Antropološinja Danijela Betancur sa Nacionalnog univerziteta Kolumbija smatra da do mumifikacije dolazi jer je groblje smešteno na strmoj planinskoj padini: „Ovde stalno duva vruć vetar. Možda groblje funkcioniše kao pećnica u kojoj tela dehidriraju. No, tu hipotezu tek treba proučiti. Nije upriličeno mnogo studija o tome šta se događa i zbog kojih uslova dolazi do mumifikacije.”
(Ilustracija Profimedia)
(Indeks)
