Kineska svemirska solarna elektrana će sunčevu energiju prikupljati velikim solarnim panelima, pretvarati je u mikrotalase i slati ih na Zemlju, gde će se oii pretvarati u električnu energiju. Biće postavljena u geostacionarnu orbitu iznad ekvatora, što će joj omogućiti da neprekidno lebdi nad istom tačkom na našoj planeti i tako biti stalno usmerena prema Kini.
K je krenula u ambiciozan projekat izgradnje svemirske solarne elektrane u orbiti koja bi mogla isporučivati više energije nego što se može dobiti iz svih poznatih izvora na Zemlji. Prema planovima Kineske akademije svemirske tehnologije (CAST), prvi test prenosa energije iz svemira na Zemlju trebalo bi se dogoditi već 2028, kada će se lansirati eksperimentalni satelit u nisku Zemljinu orbitu.
Do 2030. planira se postavljanje pilot-elektrane snage jednog megavata u geostacionarnu orbitu, a do 2035. bi ona trebalo da dostigne kapacitet od 10 megavata. Do 2050. Bila bi izgrađena velika orbitalna elektrana snage 2 gigavata s godišnjom proizvodnjom oko 100 teravat sati odnosno 100 milijardi kilovatsati energije. To je oko 25% više od najveće hidrocentrale na svetu.
Long Lehao, raketni naučnik i član Kineske akademije inženjerstva, u predavanju je rekao je da je to „jednako značajno kao kada bi se u geostacionarnu orbitu na 36.000 kilometara iznad Zemlje premestila brana Tri klisure” i dodao: „To je neverovatan projekat kojem se zaista možemo veseliti.”
Kineska svemirska solarna elektrana će sunčevu energiju prikupljati velikim solarnim panelima, pretvarati je u mikrotalase i slati ih na Zemlju, gde će se oii pretvarati u električnu energiju. Biće postavljena u geostacionarnu orbitu iznad ekvatora, što će joj omogućiti da neprekidno lebdi nad istom tačkom na našoj planeti i tako biti stalno usmerena prema Kini. Budući da će se nalaziti visoko iznad atmosfere i većeg dela Zemljine senke, moći će gotovo sve vreme primati sunčevu svetlost, nezavisno od vremenskih uslova, oblaka ili noći, a to je ograničenje svih zemaljskih solarnih.
Kineski naučnici su već demonstrirali prenos energije putem mikrovalova u laboratoriji na Zemlji, sledeći korak je testiranje u svemiru. Jedna od ključnih inovacija u ovom projektu su solarni paneli koji će van Zemlje imati veći učinak, pored ostalog zbog većeg intenziteta sunčeve svetlosti jer nema atmosfere, vlage i prašine.
Nasiina studija pokazala je da bi ovakve svemirske elektrane mogle proizvoditi električnu energiju čak 99 posto vremena u godini. Long je u svojem izlaganju naglasio da bi njena „energija prikupljena u jednoj godini bila ekvivalentna ukupnoj količini nafte koja se može izvući iz Zemlje”. Kineski planovi zvuče kao savršeno rešenje za globalnu krizu klimatskih promena i fosilnih goriva, no kao i kod svih velikih tehnoloških poduhvata postoje ozbiljni izazovi, a najveći je veličina same elektrane. Naime, procenjuje se da će solarni niz, kada bude u potpunosti sastavljen, biti širok oko 1 kilometar, a to znači veći od mnogih zemaljskih postrojenja. To podrazumeva da će lansiranje sastavnih delova u orbitu zahtievati veoma snažne rakete.
Long i njegov tim za tu svrhu razvijaju višekratno iskoristivu raketu „dugi marš 9” za teške terete s kapacitetom podizanja od 150 tona. To je otprilike kao da u svemir u jednom letu pošaljete odraslog plavog kita. Kina raketu „dugi marš 9” već sprema za potrebe lunarnih ekspedicija u sledećoj deceniji. Za prve misije na Mesec, planirane oko 2030, koristiće „dugi marš 10”. Pitanje je samo koliko će lansiranja biti da se kompletira divovska solarna elektrana. Pritom su na kineskoj orbitalnoj stanici već demonstrirani novi, savitljivi solarni paneli koji se u svemir šalju zarolani poput tepiha.
nogi kinesku svemirsku solarnu elektranu već nazivaju „Projektom Menhetn” energetike. Sudeći po odlučnosti i tempu kineskih svemirskih ambicija, taj naziv možda neće biti daleko od istine. Ako Kina uspe, ova tehnologija mogla bi značajno uticati na globalnu energetsku sigurnost i smanjiti zavisnost od fosilnih goriva.
Zanimljivo je da je ovakav razvoj tehnologije u skladu s vizijom sovjetskog astrofizičara Nikolaja Kardaševa koji je 1964. predložio skalu što tehnološki napredne civilizacije u svemiru razvrastava prema sposobnosti iskorišćavanja energije, posebno matične zvezde. Civilizacija tipa 1 koristi svu raspoloživu energiju na matičnoj planeti (vetra, mora, vulkana, sunčevu energiju s površine i tako redom). Procenjuje se da su ljudi na oko 0,7 u toj kategoriji. Civilizacija tipa 2 koristi praktično svu energiju svoje zvezde, primerice putem megastruktura poput Dajsonove sfere, koja bi obuhvatila celu zvezdu. Civilizacija tipa 3 koristi energiju cele galaksije, što uključuje stotine milijardi zvezda. Pogledajte video-snimak:
https://www.youtube.com/watch?v=4PuV8AccRYA
(Ilustracija Shutterstock/YouTube)
(Indeks)
