Novo istraživanje, objavljeno u prestižnom časopisu Nature Geoscience, pokazalo je da se situacija dramatično promenila: unutrašnje jezgro je usporilo, a zatim se počelo okretati, u odnosu na spoljni deo, unatrag, suprotno od smera rotacije kore i cele plašte.
Duboko ispod naših nogu, na više od 5.000 kilometara ispod površine Zemlje, nalazi se čvrsto unutrašnje jezgro – golema kugla železa i nikla veličine malo manje od Meseca. Donedavno su naučnici verovali da se ono okreće u istom smeru kao ostatak planete, samo nešto brže. Međutim, novo istraživanje, objavljeno u prestižnom časopisu Nature Geoscience, pokazalo je da se situacija dramatično promenila: unutrašnje jezgro je usporilo, a zatim se počelo okretati, u odnosu na spoljni deo, unatrag, suprotno od smera rotacije kore i cele plašte.
Ovo otkriće potvrđuje dugogodišnje sumnje da jezgro, koja pluta okruženo žitkim spoljašnjim slojem, nije statično i nije uvek potpuno sinkronizovano sa ostatkom planete. Postaje sve jasnije da se radi o dinamičnom, nezavisnom delu koji utiče na duboke geološke procese, magnetsko polje i možda čak na dužinu dana. Unutrašnje jezgro je nedostupna neposrednom posmatranju – ne može se dopreti ni bušenjem, ni poslati sonda. No seizmolozi su pronašli način da osmatraju kroz Zemlju koristeći prirodne i veštačke potrese.
U ovom istraživanju analizirani su seizmički talasi koje je proizveo 121 ponavljajući potres u blizini otočja Južni Snjndvič od 1991. do 2023. godine. Takođe su korišćeni podaci iz sovjetskih, američkih i francuskih nuklearnih testova iz sedamdesetih prošlog veka. Ti seizmički valovi putuju kroz unutrašnjost planete i odbijaju se od granice ovog jezgra. Promene u njihovom putovanju – maleni pomaci od nekoliko stotinki sekunde – otkrivaju kako se jezgra pomiče u odnosu na ostatak Zemlje.
Kad su seizmolozi, predvođeni profesorom Džonom Vidalom sa Univerziteta Južne Kalifornije, počeli primećivati razlike u novijim zapisima u odnosu na one iz ranijih desetleća, bilo im je jasno da se događa nešto neobično. „Kad sam prvi put video seizmograme koji su upućivali na ovu promnjnu, ostao sam zbunjen”, rekao je Vidal. „No kad smo pronašli još dvadesetak takvih slučajeva, postalo je očigledno.”
Otkrili da je unutrašnje jezgro počela usporavati oko 2010. godine i da se od tada kreće unatrag – dakle, u smeru suprotnom od rotacije kore i plašta. To ne znači da se cela Zemlja okreće unatrag, nego da se jezgro sada lagano vrti u drugom smeru unutar tečnog spoljnjeg jezgra. Ova promena nije nagla ni dramatična u smislu posledica – govori se o pomacima koji se odvijaju godinama, a rezultiraju razlikama u rotaciji od hiljadinki sekunde. No na geološkoj i fizičkoj ravni, to je značajno. Dokaz je da duboki delovi Zemlje međusobno komuniciraju i da na tu komunikaciju utiču gravitacione sile iz planete i turbulencije u spoljnjem jezgru.
Vidal ističe da na promene u rotaciji jezgra deluje „kovitlanje žitkog spoljnjeg jezgra koje je okružuje, a stvara Zemljino magnetsko polje i gravitaciono povlačenje iz gustih delova gornjeg stenovitog plašta”. Unutrašnje jezgro igra ključnu ulogu u stvaranju Zemljinog magnetskog polja. To magnetsko polje nastaje u spoljšnjem tečnom jezgru, gde se kovitlaju tokovi rastopljenog železa. Ti tokvi deluju kao golemi dinamo – stvaraju i održavaju magnetizam koji nas štiti od opasnog svemirskog zračenja i sunčevih oluja i pomaže u navigaciji životinja, brodova i satelita.
Ako se unutrašnje jezgro ponaša drugačije nego što se mislilio– ne rotira ravnomerno, usporava i menja smer – to bi moglo uticati na obrasce u magnetskom polju i eventualno na povremene magnetne inverzije u kojima se magnetski polovi Zemlje zamene. Za sada nema dokaza da takva promena rotacije može izazvati katastrofalne posledice. No ona jeste znak da je motor Zemlje – njena najdublja unutrašnjost –složeniji i aktivniji nego što se mislilo.
Nova analiza nije samo ukazala na promenu smera rotacije jezgra. U neki seizmičkim zapisima naučnici su primetili i promene u strukturi samog unutrašnjeg jezgra. Konkretno, talasi su pokazivali znake da se spoljašnji slojevi unutrašnjeg jezgra polako menjaju – verovatno zbog tzv. viskozne deformacije. Drugim rečima, čak ni najdublji, naizgled čvrsti deo Zemlje možda nije posve krut, nego se s vremenom može prilagođavati i menjati oblik. „To znači da unutrašnje jezgro nije samo stena koja se rotira”, naglašava Vidal. „Možda se rasteže, menja oblik, prilagođava silama koje dolaze iz spoljnjeg jezgra i plašta.”
Ovo otkriće otvara vrata boljem razumevanju procesa koji oblikuju našu planetu – ne samo danas nego i milijardama godina povesti Zemlje. Pomaže objasniti promene u dužini dana, u magnetskom polju, možda i u dinamici tektonskih ploča. Takođe je važno za poređenje s drugim planetama – Mars, primerice, nema aktivno magnetsko polje, a jedno od mogućih objašnjenja je da njegovo jezgr više nije aktivno. Za naučnike je to poput pogleda kroz prozor u sobu koju su dosad mogli samo zamišljati.
(Ilustracija NASA)
(Indeks)
