Studija Mateuša Fanfanskog sa Univerziteta u Erfrutu (Nemačka) postavlja važna pitanja o tome kako se konstruišu istorijski narativi i koliku težinu treba dati izvorima oblikovanim ideologijom.
Veliki događaj koji se dugo smatrao prekretnicom u kolapsu Zapadnog Rimskog carstva, prelaz Rajne 406. godine, možda je bio više retorički nego stvaran, prema novom istraživanju istoričaar Mateuša Fafinskog objavljenog u časopisu Early Medieval Europe. Stolećima su istoričari na zimu 406. gledali kao na trenutak nepovratnog pada. Prema tradicionalnim izveštajima, koalicija takozvanih varvarskih grupa, uključujući Vandale, Alane i Sveve, rešla je zaleđenu rijeku Rajnu, nadvladavši rimsku odbranu i napravivši haos širom Galije. Međutim, Fafinskijeva studija sugeriše da je jedan od ključnih izvora za ovaj događaj, Jeronimovo pismo 123, više oblikovano teologijom i književnom tradicijom nego istorijskim izveštajima iz prve ruke.
Jeronim, istaknuti ranohrišćanski naučnik, napisao je pismo 409. godine udovici Geruhiji. U ključnom odeljku, Jeronim govori o „našim sadašnjim nevoljama” i detaljno opisuje kako su ta germanska plemena počela napadati Galiju. Uništacanje je očito rašireno: „Majnv, nekad lemeniti grad, zauzet je i srušen, a hiljade su ubijene u crkvi. Vorms je bio gotov nakon duge opsade; Rajms moćni grad; Amijens; Aras; Terouan, ovi najudaljeniji ljudi; Turnai; Spejer; Strazburg je isporučen Germaniji; Akvitanija, Novempopulanija, Lugdunensis i Narbonensis, osim nekoliko gradova, bili su opustošeni; isti su gradovi trpeli mač spolja i glad iznutra. O Tuluzu ne mogu govoriti bez suza, jer nije pao samo zahvaljujući naporima svog svetog biskupa Eksuperiusa. Čak i Hispanija, koja se nalazi u neposrednoj opasnosti, svakodnevno drhti prisećajući se invazije Cimbra. Ono što su drugi jednom pretrpeli, oni proživljavaju u strahu”, piše u pismu.
Dok se pismo često navodi kao dokaz za invaziju velikih razmjera, Fafinski tvrdi da je Jeronimov primarni cilj bio moralno uveravanje, a ne tačna istoriografija. Objašnjava da je Jeronim sveukupno „imao težak odnos sa istorijskom istinom”, pa je čak i u ovom pismu pisao kao teolog sa svojim širim projektom tumačenja istorije kroz leću hrišćanske eshatologije (i takođe da bi pomogao uveriti udovicu Geruhiju da ne bi trebalo ponovo da se uda).
Umesto verodostojnog izveštaja, čini se da Jeronimov opis uveliko potiče od ranijih rimskih autora, posebno od Amianusa Marcellinusa, čiji Res Gestae opisuje alemanski napad na Majnc desetlećima ranije. Jeronimovo pripovedanje isto tako sledi ustaljene rimske književne trope o varvarima i ranjivosti rimskih granica, dodatno dovodeći u pitanje da li je on uopšte imao konkretne detalje o događajima iz 406. godine. Bilo bi iznenađujuće da je doista bio dobro informisan o događajima u zapadnoj Evropi, naposljetku on je u ovom trenutku živeo u bliskoistočnom gradu Vitlejemu više od 20 godina.
Istraživanje Fafinskog takođe dovodi u pitanje ideju da je Rajna služila kao nepropusna granica. Umesto označavanja čvrste podele između rimskog sveta i spoljnjih varvara, reku su često prelazili i Rimljani i nerimljani. Čini se da je Jeronimov prikaz Rajne kao probijene odbrambene linije deo dramatičnog književnog sredstva, a ne odraz vojne stvarnosti. Severna granica Rima bila je porozna, preko nje su se odvijale trgovina, diplomatija i regrutovanje nerimskih vojnika. Ideja da je prelaz preko Rajne označio iznenadan i katastrofalan raskid je, u najboljem slučaju, preterano pojednostavljena.
Nalazi imaju značajne implikacije na to kako naučnici razumeju kolaps rimske vlasti početkom petog stoleća. Ako je Jeronimov izveštaj nepouzdan, onda bi se možda trebalo preispitati pojam 406. kao prelomnog trenutka. Kao što Fafinski objašnjava, čak i uz Jeronimov izveštaj, ono što znamo o tim događajima jesu „samo gole kosti”. Bez Jeronima, preostali izvori pružaju vrlo slab uvid
Svi izveštaji su, koliko znamo, kasniji od Jeronimovih. Orozije, pišući jedva desetleće nakon događaja, spominje Alane, Sveve i Vandale koji su prešli Rajnu i „slomili Franke” (Francos proterunt). Za njega je to element antistilihonovske tirade i stoga uglavnom rezultat unutarnjih faktora, Stilihonovih pokušaja da izazove pustoš na galskoj granici podstičući te različite horde da izvrše pritisak na Rajnu.
Prosper, s druge strane, u svojoj hronici iz sredine petog stoleća spominje Vandale i Alane koji su preko Rajne prešli u Galiju. Propušta pomenuti tačno mesto i takođe ne navodi nikakve posledice samog ukrštanja, preskačući umesto toga direktno na uzurpaciju Konstantina u sledećem zapisu. Iako je Frigerid otprilike savremenik Prospera, imamo samo njegovo svedočanstvo koje je citirao Grgur iz Tursa. On predstavlja pripovedanje o Respendialu, kralju Alana, i Goaru, vođi Alana, koji je prebegao Rimljanima „pokrećući svoje snage s Rajne” (de Rheno agmen suorum convertit). Sva se radnja u ovom odlomku odvija na desnoj obali Rajne. Ti se izveštaji bitno ne razlikuju od uobičajene tradicije opisivanja kretanja unutar i van granice Rajne.
Studija Fafinskog postavlja važna pitanja o tome kako se konstruišu istorijski narativi i koliku težinu treba dati izvorima oblikovanim ideologijom. Iako su prelasci Rajne i dalje ključni trenutak u tradicionalnim prikazima pada Rima, možda ih sada treba posmatrati s većim skepticizmom. Mateuš Fafinski je docent na Univerzitetu u Erfurtu, gde se njegova istraživanja fokusiraju na kasnu antiku i rani srednji vijek, piše Medievalists.net.
(Ilustracija Wikimedia)
(Kliks)
