Neumoljivi protok vremena ne može se zaustaviti, niti vratiti unazad, ali to ne znači da učinci na telo moraju biti trajni. Jedna od zanim ljivih zamisli proučavanjima jeste da starenje nije samo posledica nagomilavanja oštećenja godinama – moguće je da je u pitanju gubitak informacija, postepeno narušavanjs molekularnih uputstava koja ćelijama govore koje gene treba da koriste, a koje isključe. Ukoliko je to tačno, starenje možda nije potpuno jednosmeran događaj. Ako bi deo izgubljenih informacija mogao da se vrati, staro tkivo bi, barem teorijski, moglo da se vrati u mlađe stanje. Postoje novi dokazi da bi tako nešto moglo biti moguće.
Istraživači su otkrili da je kod jetre ostarelih miševa povećanje iznosa proteina povezanog sa dugovečnošću obnovilo obrasce organizacije DNK koji se inače viđaju kod mlađih. To, naravno, ne znači da će isti postupak delovati kod ljudi, ali ukazuje da su bar neke promene povezane sa starenjem fleksibilnije nego što se mislilo. „Kako starimo, genom gubi svoju ispravnu organizaciju. Geni koji bi trebalo da ostanu neaktivni počinju da se aktiviraju, posebno povezani sa upalnim procesima, dok se geni neophodni za normalno funkcionisanje jetre postepeno gase”, objavili su naučnici. Svoje taganje usmerili su na protein SIRT6 i strukturno rasplitanje DNK koje se dešava sa godinama. „Otkrili smo da pn može da pomogne da se proces vrati unazad. Pojednostavljeno rečeno, uzeli smo staru jetru i njenu organizaciju DNK vratili bliže stanju karakterističnom za znatno mlađi organizam”.
Starenje je složeno zbivanje koje pogađa svaki sistem u organizmu, često na različite načine i drugačijom brzinom. Zbog toga je malo verovatno da postoji univerzalno rešenje koje bi usporilo ili ublažilo sve posledice. Međutim, proučavajući pojedinačne vidove starenja, naučnici postepeno sklapaju širu sliku mehanizama iza tog procesa. Prethodna istraživanja pokazala su da SIRT6 usporava starosne promene kod miševa, učestvujući u popravci DNK, regulisanju mitohondrija i održavanju hromatina. Kod ljudi je poremećaj povezan sa neurodegenerativnim bolestima, uključujući demenciju.
Hromatin predstavlja gusto upakovanu i savijeni sklop u svakoj ljudskoj ćeliji. On organizuje DNK i kontroliše koji će geni biti aktivirani, a koji isključeni. Kako se stari, promene u ustrojstvu hromatina mu oslabljuju sposobnost da isključuje određene gene, što postepeno dovodi do gubitka normalnih uloga ćelija. Prema jednoj uticajnoj teoriji starenja, upravo postepeni gubitak organizacije hromatina mogao bi da objasni različite promene koje ga prate. Može li se starenje preokrenuti? Istraživači su želeli da utvrde da li SIRT6 može to da spreči ili čak da ga preokrene. Koristili su mužjake miševa koji su genetski izmenjeni da stvaraju veće količine ovog proteina. Posebno su se usredsredili na jetru, jer je ona ključan metabolički organ čija uloga opada s godinama. Kada su uporedili tkivo jetre ovih miševa sa jetrom mlađih i starih miševa koji su imali uobičajene iznose SIRT6, uočili su da njegova povećana proizvodnja omogućuje da hromatin zadrži mladalačku, gusto upakovanu strukturu i u poznim godinama. Ta promena bila je dovoljna da očuva mehanizme koji kontrolišu ekspresiju gena u jetri, smanji upalne procese povezane sa starenjem i spreči opadanje metaboličkih funkcija. Ali istraživači se nisu tu zaustavili.
Da bi proverili može li rečeni protein da učini više od same zaštite od starosnog propadanja, povećali su mu količinu kod starih miševa. Mesec dana kasnije mnoge promene u organizaciji hromatina počele su da se vraćaju ka stanju tipičnom za mlađe životinje. To ukazuje da neki aspekti starenja možda mogu da se spreče, već i da su delimično reverzibilni. „To je uzbudljivo jer upućuje da je starenje mnogo prilagodljivije nego što smo verovali. Ako možemo da obnovimo zdravu organizaciju hromatina, možda ćemo jednog dana moći da očuvamo delovanje tkiva, smanjimo upale i poboljšamo zdravlje u toku starenja”, naglašavaju naučnici. Iako se ovi nalazi ne mogu direktno primeniti na ljude, otvaraju nove mogućnosti za razumevanje onoga što starenje čini čovekovom organizmu i za pronalaženje načina da se negativne posledice ublaže. Naučni rad je objavljen u časopisu Nature Communications, piše Science alert.
(Ilustracija Getty © Dmitri Otis)
(RT)
