Odlazak Bojane Andrić (1944-2025): Niko nije poznavao bolje Televiziju Beograd od nje, uzduž i popreko, nekad i sad, odozgo do dole.
Aleksandar Mandić
U svakom ćošku Televizije Beograd, studiju, magacinu, bila je kod kuće. I razumevala se u program, u tehniku, u ljude koji znaju i još više u one koji ne znaju. Ono malo onih koji hoće i kolone onih koji neće. Sve to, dan i noć, radila je besplatno, volonterski, poslednjih dvadeset godina. Stvorila je Teveteku, Trezor, Redakciju za istoriografiju. Delo bez krune – nije uspela u svojoj najvećoj ambiciji, da osnuje Muzej televizije. Ako ona nije uspela, ne znam ko će.
Pre dvanaest godina napisao sam tekst o Bojani Andrić u „Politici”. Rekao sam da je ona najkrupnije ime naše televizije i da će se to tek videti. Nisam preterao. Očigledno je to ovih dana po odjeku njenog odlaska. Televizija Beograd je izgubila bitan stub na kome je stajala, ja sam posle skoro šezdeset godina izgubio drugaricu, a srpska kultura veliku ličnost.
Ne znam nikoga ko je kod nje imao popust i nikoga kome se ne bi divila kada nešto lepo stvori. Stroga, a laka na osmehu. Zvao sam je iz milošte Bojka. Danas mi pada na pamet moguća simbolika tog nadimka koja dočarava njen karakter borca. Energija, upornost, neodustajanje, vera u ono što hoće i mora da se uradi. Bila je poglavica devojačkog plemena koje je naučila kako se radi i zarazila ga entuzijazmom za dokument.
U dramskoj redakciji je stekla najbolju drugaricu Miru Otašević. Bile su okružene značajnim ljudima, valjda ih je to naučilo da od sebe naprave izvor svežih ideja, da otvore vrata onima u koje su verovale a nisu bili na vidiku Kluba književnika.
Meni su izgledale kao dva veoma glasne ptice, pevale su u redakciji i po hodnicima, upadale jedna drugoj u reč, hvalile i kudile, čisti entuzijazam i energija. Tako su bile ponosne na ono što su gurale.
Onda je Mira otišla i ostala je Bojana zagledana u prošla vremena. I onda je stvorila ono po čemu je ljudi znaju i što zapravo čini njeno životno delo: Teveteka, Trezor, Redakcija za istoriografiju. Delo bez krune – nije uspela u svojoj najvećoj ambiciji, da osnuje Muzej televizije. Ako ona nije uspela, ne znam ko će.
Iskusila je 13 direktora televizije. Većini od njih je podnosila pisma, opisivala šta mora da se uradi, koje mašine da se sačuvaju, gde da se šta smesti, kako da se osvetla obraz pred istorijom. Čekala je pred vratima velevažnih kancelarija, ne bi li joj odobrili ideju, ovo ili ono. Bila ljuta što je najčešće ne čuju.
Niko nije poznavao bolje Televiziju Beograd od nje. Uzduž i popreko, nekad i sad, odozgo do dole. U svakom ćošku, studiju, magacinu bila je kod kuće. I razumevala se u program, u tehniku, u ljude koji znaju i još više u one koji ne znaju. Ono malo onih koji hoće i kolone onih koji neće. Sve to, dan i noć, radila je besplatno, volonterski, poslednjih dvadeset godina.
Svoju decu Anđeliju i Radivoja hrabrila je da se bore da postanu ljudi, ali TV trake je morala da štiti jer nisu umele same. U velikim nevoljama, 1999. godine i Petog oktobra, napravila je čitavu mrežu jataka po stanovima svojih prijatelja, skloništa za tu svoju nemoćnu decu.
Raznosila ih je da prežive pod krevetima, u ormanima, po ćoškovima, pa kada su nevolje prošle, po spiskovima ih vraćala kući, u depoe RTS.
Nikada je nisam video da jede, a nisam mogao to ni da zamislim. Nije joj trebalo, snaga je dolazila sama od sebe, rađala se iz glave. Kao da je nastavila gerilsko ratovanje svoje majke i oca, i spavanje i hrana su luksuz i gubljenje vremena. O oblačenju da i ne govorim, demonstrirala je svoj nehaj prema svemu što je prevazilazilo potrebu da se samo odene. Prezirala je tromost, lenjost i odlaganje.
Nešto sasvim lično, za kraj.
Letovala je sa svojima u tatinoj kući u Velikom Zatonu kod Dubrovnika. Dok je njen muž Vlada (njega je zvala strogo: Vladimire!) sa mnom bazao pored mora, Bojka je peglala i kad stignemo nazad do postavljenog stola, sve miriše. Lako je pogađala oko čega smo dangubili: da li je za istoriju filma važnija Godarova vizija negativnog junaka ili Bresonova odluka da u glavnoj ulozi bude magarac Baltazar. Onda smo u troje nastavljali prepirku u kojoj je vladao njen smisao za očigledno. Zanosni miris sunca, mladosti, mora i rukole greje me do danas. Dedić bi to opisao lepše.
Vidim samo dva imena koja bi morala da imaju biste u zgradama RTS, Milan Vukos i Bojana Andrić. Avaj, iskustvo mi kaže da to ne biva po zasluzi.
Zgom, draga moja Bojka.
(RTS, Oko)
