Naređenje za početak poslednjeg svetskog rata u povesti čovečanstva, izdao je čovek rođen tačno na dan i sat predviđen proročanstvom informatičara, u gradiću koji je imenovao. Ko bi se uopšte sećao nekog bizarnog suđenja od pre pola stoleća, sem moguće mene koji sam mu prisustvovao.
Ladislav Babić
Neobičan slučaj desio se pre pedesetak godina u jednom severnoameričkom gradu, o čemu su mi detalji poznati – naime, oni koje moguće tajna služba nije arhivirala – jer sam kao mladi izvestilac lokalnog lista prisustvovao suđenju koje je pobudilo veliki interes i svetske javnosti.
Rdilo se o čedomorstvu koje je izvršio poznati informatičar, inače zaposlenik Centra za veštačku inteligenciju što možda ne bi izazvalo toliki interes da zločin nije izvršen u lokalnom porodilištu, a ubica je sasvim mirno sačekao dolazak policije.
No, pravo iznenađenje izazvala je njegova odbrana na sudu, bez branioca koga je odbio, svedena na izjavu da se njegov čin nikako ne može smatrati zločinom jer je zapravo spasio ljudski rod od uništenja. Na sudijin upit kako to misli, razvezao je priču koja ga je – uprkos svim psihološkim svedočenjima veštaka o njegovoj izuzetnoj inteligenciji, bez trunke sumnje na bilo kakve patološke promene u mozgu – smestila u psihijatrijsku ustanovu (ludnicu), spasivši ga smrtne kazne.
Naime, dotični je tvrdio da se dočepao zapisa Nikole Tesle iz 1899. godine o prijemu vanzemaljskih signala u trajanju od svega nekoliko sekundi, što je veliki izumitelj protumačio kao javljanje vanzemaljske inteligencije, ali koji su u međuvremenu bačeni u zaborav, pripisani velikoj mašti poznatog naučnika. Još i više, L. – tako ćemo zvati optuženika –tvrdio je da je primljenu poruku uspio dešifrovati, što ga je i nagnalo na zločinački čin. Sledilo je još bizarnije obrazloženje, izneseno posve mirno i temeljno, koje je izazvalo salve smeha u sudnici, tako da je sudija, i sam gotovo zagrcnut od smejanja, zaprijetio da će isprazniti sudnicu ukoliko se takvo ponašanje prisutnih nastavi, što se srećom (uz golemo uzdržavanje prisutnih) nije desilo.
Prema optuženom, iz Teslinih podataka zaključio je da je zemaljski život zapravo simulacija jedne superinteligencije, slično – kao što je pojednostavljeno obrazložio – simulaciji u prastaroj Konvejevoj igri života Life, a deo koda koji mu je bio dostupan opisivao je da će novorođenče rođeno u taj i taj čas, u tom i tom gradiću, nakon pedeset godina biti izazivač svetskog pokolja što će uništiti našu civilizaciju. U poruci su navedeni tačno ime gradića, datum rođenja deteta i tačan datum kada će se desiti kataklizma, konačni Armagedon ljudskog roda, ali i čitavog zemaljskog života.
Ceo kod, samo deo kojeg je bio poznat optuženiku, upućen je – po njegovim rečima – superkompjuteru smeštenom negde unutar Sunčevog sistema, a deo koda je, zbog rasipanja elektromagnetskih talasa, uhvatio Nikola Tesla. Kako je, srećom, kao što je tvrdio optuženi informatičar, sablasni događaj tek trebalo da usliedi, odlučio je delovati. Zbog nepoznavanja položaja servera kojem je signal upućen nije mogao imati pristup celovitom kodu da bi ga eventualno mogao promeniti, nakon dugog premišljanja, svestan da je i sam simulacija kojoj je moguće namenjeno da spasi čovečanstvo, a možda tek uobičajena greška što se potkrada u programima svih programera, pa tako i onih vanzemaljskih, odlučio je delovati na jedini mu mogući način – ubijanjem novorođenčeta predviđenog kao izvršitelja propasti ljudskog roda.
Stoga, tvrdio je, njegovo delo se nipošto ne može klasifikovati pod kriminalno, a još manje neetičko, jer simulacija koju je on (tako je barem mislio) promenio svojim činom, ne može biti etička ni neetička. Pripisati etičko ili neetičko delovanje njegovom činu, branio se, bilo bi podjednako kao isto pripisati sprajtu – poslužio se, radi lakšeg razumijevanja, prastarom terminologijom – koji je u nekoj igrici bacio niz liticu neki drugi sprajt! Radi se naprosto o programskim kodovima koji determinišu vladanje četverodimenzionalnog sveta u nekom nama nezamislivom eksperimentu vanzemaljske civilizacije. U tom smislu, čak i pripisivanje (ne)etičkih standarda vanzemaljskim programerima, podjednako je bezrazložno kao i pripisati ih ljudskom programeru u čijoj igrici je rečeni sprajt izvršio spomenuti „zločin”.
Daklem, nastavio je obrazlagati L., on je u stvari spasavao (ras)pad cele simulacije, jer kao njen deo, nije imao nikakvih etičkih pretpostavki do li sačuvati integritet programa kojeg je bio deo. Njegovo otkriće, tvrdio je, predstavlja ujedno kraj svih etičkih aksioma kojima se ljudski rod rukovodi, odnosno – smrt cele etike kao filozofske discipline.
Posle, kao što spomenuh, psiholoških i psihijatrijskih veštačenja angažovnih stručnjaka, proces je brzo priveden kraju, i optuženik je doživotno smešten u dobro čuvanu psihijatrijsku ustanovu. Kako svaka senzacija traje tek toliko dok je ne zameni nova, tako je i ovaj događaj brzo pao u zaborav.
Sada, pedeset godina nakon njega, tačno na datum iskazan L-ovim svedočenjem, ljudskoj civilizaciji došao je kraj – ona više ne postoji, sem retkih izuzetaka poput mene, koji bezglavo bauljaju planetom. Nuklearni rat, s upotrebom anihilacionih bombi i bojnih otrova, zbrisao je s lica Zemlje ljudski rod.
Naređenje za početak poslednjeg svetskog rata u povesti čovečanstva, izdao je čovek rođen tačno na dan i sat predviđen proročanstvom informatičara, u gradiću koji je imenovao. Ko bi se uopšte sećao nekog bizarnog suđenja od pre pola stoleća, sem moguće mene koji sam mu prisustvovao. Kako se sve poklopilo s L-ovom pričom, osim što evidentno nije ubio pravo novorođenče, u beznađu svoje preostale egzistencije, ne našavši više nikakav smisao svog života, posvetio sam se istraživanju svih aspekata njegovog čina. Samo sam sitni istraživački novinar koji je zadržao neke instinkte svoje profesije, što me je dovelo do kartoteke bolnice u pomenutom gradu. I odjednom je sve selo na svoje mjesto.
U porodilištu tog severnoameričkog gradića, rečenog dana rođeno je svega dvoje dece – blizanaca! U svom nepotpunom poznavanju simulacijskog koda, pokušavajući spasiti sistem od rušenja – odnosno, svoju simuliranu vrstu od uništenja – informatičar je ubio krivog blizanca! Preživeli je postao predsednik supersile, i započeo konačno uništenje, za šta ga više nikakav sud ni bilo kakva psihijatrijska veštačenja ne mogu suditi, jer ih naprosto više nema.
Ostavljam svoje pisano svedočenje bez imalo straha od daljeg odvijanja simulacije, ne govoreći o svojim spoznajama retkim preživelima koje tu i tamo srećem tokom svojih lutanja kontinentom. Zašto bih? Jer, ja sam samo simulacija!
(Beleg)
