Важно питање је да ли роботи могу да буду као људи или чак бољи од њих и какве импликације би то сазнање имало на људски род?
Боривој Вујић
Ремек-дело ,,Ја, робот” америчког писца научне фантастике Исака Асимова објављено је 1950. године. Kњига представља конгломерат сачињен од девет приповедачких целина које повезују исти јунаци и сродан тип радње. Настала је као плод обједињавања засебних сторија публикованих у великим америчким часописима научне фантастике.
Без обзира на посебност унутрашње грађе, ,,Ја, робот” је одавно ушао у ред признатих класика жанра, одредивши својим одличјима физиономију једног раздобља које се назива ,,златним веком” научне фантастике. Реч је о причама усредсређеним на мотив односа човека и машине – односа чија се главна карактеристика огледа у чињеници да је спецификован постојањем три закона тј. аксиома роботике, органски интегрисана у позитронске умове ,,машина које мисле”. Свакако је најважнији од та три принципа први, који одређује природу становишта робота према човеку: ,,Робот не сме да повреди људско биће, нити да, уздржавањем од делања, допусти да оно буде повређено”.
Други закон роботике гласи: ,,Робот мора да слуша људске наредбе, осим када су оне у супротности са првим законом”.
И трећи закон: ,,Робот треба да штити свој интегритет, осим када је то у супротности са првим или другим законом”.
Сиже свих наративних блокова који сачињавају књигу, везан је за парадоксалност ситуација у којима се јавља могућност одступања од овог најдоминантнијег начела свести машине. О овако занимљивој тематици може се размишљати на разне начине али оно што се нама чини најпривлачније за кратак осврт јесте указивање на постојање мање или више уочљиве идеологије посматрања робота кроз призму људске природе и његових особина.
Асимов је несумњиво проницљив, са изоштреним чулом за екстраполацију у овом домену. Он зна да ће роботи пре или касније неумитно морати да постану супериорнији од људских бића, у практично сваком погледу, од интелектуалног и стваралачког, до етичког и емоционалног. Све то за писца није довољан разлог да се роботима допусти оно што чини недостижну слободу човека, могућност неусловљеног избора мишљења и делања. Они треба да су стриктно ограничени трима законима који представљају евидентан пример слепе сујете антропоцентризма.
У крајњој линији, постоји само један аргумент којим се посредно мотивише аристократско-расистички однос човека према роботу. Човек је њихов творац и то му даје право да располаже њима у пуном обиму, од експлоатације до ничим неспутаног уништења. Чак ни главна људска јунакиња, робо-психолог, која је најдубље упућена у кошмарне поноре трагичне условљености робота, није у овом погледу неки изузетак. Она показује нетипично разумевање и увиђавност према ,,машинама које мисле”, али и то с неком дозом резерве и подозрења.
Асимов је, у чисто жанровском смислу, несумњиво перфектно срочио своје познато дело. Оно поседује динамику радње, тензију карактеристичну за овај мотив и убедљиву научно-техничку интерпретацију. Све су то домени у којима је опробани мајстор. У целини, књига ,,Ја, робот” нуди занимљива размишљања о етичким аспектима односа човека и робота и показује како би роботика могла имати позитивне тако и негативне утицаје на друштво па и на целокупну људску цивилизацију.
Уопштено гледајући, важно је да се развоју вештачке интелигенције и роботике приступа са одговорном и етичком перспективом, да би се спречила потенцијална штета за људско друштво и појединце. Важно питање је да ли роботи могу да буду као људи или чак бољи од њих и какве импликације би то сазнање имало на људски род?
Kратка прича ,, Последњи”, написана у поетском облику, настала је пре неколико година када се моја маленкост бавила проучавањем ове интересантне и инспиративне тематике, одавно присутне, како у жанровској књижевности тако и у научној литератури.
Последњи човек као представник расе која нестаје, умире, препуштајући ново наслеђе наше планете вештачкој интелигенцији. Она дуги низ година проучава људски род покушавајући да схвати сву комплексност његове свести, емоција, односа унутар људске заједнице и свих других врлина и мана од којих је саздан човек, њихов творац. Они се труде да га испрате на пут без повратка онако како доликује једном људском бићу. Нису сигурни да ли су достигли тај ниво разумевања људскости. Он верује у њих, па их на самом крају ословљава именом ,,Човек”, препуштајући им наслеђе целокупне цивилизације. Остаје дилема да ли су роботи доиста могли еволуирати до те мере да постану ,,Људи” у сваком смислу те речи или то раде механички, опонашајући човекове поступке, срачунато користећи емоције и емпатију.
ПОСЛЕДЊИ
Последњи је лежао и осећао како умире.
Смрт је наилазила у таласима попут плиме.
Након следећег таласа више ничега неће бити.
Диже главу и поглед усмери ка звездама.
„Још само мало, да покушам ноћас.
Не смем остати последњи.
Не сме све умрети са мном.”
Глава му клону, оста мирно лежати чекајући.
Најстарији су хитали са свих страна.
Долазили су учити.
Знали су готово све што се може знати.
Ипак су учили.
Почели су давно пре него што се Последњи родио.
Нису учили размишљати ни радити.
Учили су осећати.
Окупили су се у тишини око Последњег.
Даривали су му поклоне, који му нису требали.
Имао је све, осим времена.
Осећали су да морају исказати поштовање.
То је оно што су досад научили.
Ћутали су и слушали га.
,,Човек је као река понорница. Неухватљив је и недокучив.
Вуче снагу из своје дубине, из целе земље, а затим
рушећи планине излази, шири се и полако тече носећи живот.
То није слабост, то је доброта, то је снага, то је Човек.”
Дуго је причао, целу ноћ.
О човеку, љубави, срећи.
Пред сам крај ноћи Најстарији од Најстаријих клекну пред њега и упита:
,,Последњи, да ли си ти човек?”
,,Нисам, ја сам само Последњи, ти си човек, сви сте ви људи и заувек то морате остати”.
Старац се са напором усправи, обухвати погледом дворану пуну сјајних металних телеса.
,,Не, нисам последњи”.
И умре смешећи се људима.
(Пулсе)
