Показало се да објаве које изражавају неслагање, осуду, морално згражање добијају двоструко више лајкова и много више се деле, него изрази саосећања и разумевања па је компанијама у интересу да нуде садржаје који изазивају љутњу, страх, негативне емоције.
Боривој Вујић
Украдена пажња назив је књиге британског истраживачког новинара Јохана Харија којом је, подстакнут властитим искуством, указао на проблем који погађа све већи број људи савремене цивилизације – слабљење способности концентрације пажње. У разговору с бројним научницима и истраживачима из различитих подручја друштвених наука и медицине, настојао је идентификовати узроке све већу растресеност савременог човека, а и последице које она има на живот људи.
Пажња је оруђе наше свести; оно на што нисмо усмерили пажњу, нисмо освестили и није постало део нашег искуства. Kада ходамо улицом, поред нас пролазе људи, аутомобили, пролазимо поред продавница, око нас се одвија живот, али ничега од свега тога нисмо свесни ако не обратимо пажњу. Овај једноставни пример можемо проширити на различите животне ситуације у којима имамо прилику стећи важна животна искуства. Од квалитета пажње зависи хоћемо ли уочити и искористити те прилике, која искуства ћемо освестити, колико ћемо их разумети и усвојити.
Бројна истраживања потврђују да нам пажња слаби. Савремени начин живота учинио је да живимо све убрзаније и да смо све мање способни пажљиво се посветити некој теми. Истраживање друштвених мрежа показало је да је задржавање корисника на једној теми све краће јер информације долазе све брже, пребрзо да бисмо се на било којој појединачној озбиљније задржали. Уопштено, преплављени смо информацијама, а што је више информација, то се краће можемо усредсредити на једну и дубље је промислити.
Резултат је површност јер дубље промишљање захтева концентрацију, време, повезивање с претходним искуствима, интелигентно разликовање истинитог од лажног. Површност отвара могућност манипулације, па постаје врло лако усадити у свијест људи неку идеју која одговара нечијим идеолошким, политичким или економским интересима. Чојек једноставно нема довољно концентрације да процени снагу аргумената и истинитост неке информације.
С губитком пажње губимо и способност решавања проблема, јер сваки проблем захтева усмерену пажњу која омогућава освећивање различитих аспеката проблема и проналажење могућих решења. Истраживања су показала да смо због слабе пажње склонији поједностављивању проблема и ауторитарнијим решењима. Данашњи свет суочава се с бројним и озбиљним кризама које захтевају дуготрајну усредсређеност на њихово решавање, дубље промишљање и промену понашања не само политичких елита, него сваког појединца. Ако је све већем броју људи све слабија пажња, не постоји свест о озбиљности криза нити о властитој одговорности и потреби промене понашања. Пажњу заокупљају последице криза, а не узроци и могућа решења.
Један од главних узрока све слабије способности концентрације је убрзани технолошки развој и бројни изуми који је требало да нам олакшају свакодневни живот, но учинили су да живимо све неприродније и површније. Виртуелни свет постао је привлачнији од стварног, друштвене мреже замениле су непосредне социјалне контакте и дружења, а лажне вести постале су важније од трагања за истином. Интернет, различите апликације и друштвене мреже постали су господари наше пажње, а тиме и свести и искустава на темељу којих градимо своју слику света и самих себе.
Неки запослени у технолошким компанијама и аутори апликација изјавили су да компаније циљано манипулишу пажњом својих корисника да би их што дуже задржали на некој страници или апликацији. Што дуже гледамо у екран мобилног телефона, сурфујемо по интернету, што више времена проводимо на друштвеним мрежама, компаније више зарађују. Зато су странице и апликације осмишљене тако да стално нуде нове и нове везе на тему која нас је првобитно занимала да бисмо се бескрајно пребацивали с једне на другу и тако што дуже остали приковани уз екран. Ни на једну од њих се не концентришемо јер нам пажњу одмах привуче следећа. Ако мислимо да смо слободни и властитом вољом бирамо шта гледамо, требало би добро да размислимо да ли је то заиста тако и колико свесно одлучујемо на шта ћемо усмерити пажњу.
Један од начина на који технолошке компаије манипулишу пажњом јесу тзв. лајкови и срца која корисници добијају на своје објаве. Темељи се на истраживањима психолога Фредерика Скинера који је средином прошлог века описао процес обликовања понашања назван „инструментално условљавање”. Системом награда и казни научио је пацове да се понашају на одређен начин: за свако пожељно понашање би добио награду, изостанак понашања значио је и изостанак награде.
Kреатори друштвених мрежа послужили су се резултатима ових истраживања да услове понашање својих корисника и што дуже их задржали на својим страницама. Лајкови награђују, поручују „видим те, важан си, свиђаш ми се”, изостанак лајкова говори супротно, „невидљив си, ниси битан”. Зато треба бити присутан на страницама, стално објављивати и проверавати јесмо ли се свидели другима. Kолико год то не желимо чути, лајкови и срца имају исти учинак на кориснике друштвених мрежа као награда за Скинерове пацове, условљавају и обликују понашање корисника.
Посебан изазов представља феномен тзв. негативне склоности просјечног човјека. Психолошка истраживања су показала да пажњу дуже окупирају негативни и узнемирујући садржаји него позитивни. Показало се да објаве које изражавају неслагање, осуду, морално згражање добијају двоструко више лајкова и много више се деле, него изрази саосећања и разумевања па је компанијама у интересу да нуде садржаје који изазивају љутњу, страх, негативне емоције. Kако је рекао Тристан Харис, бивши „Гуглов” инжењер, ако велики део људи проводи велик део времена у љутњи, то почне мењати културу и „мржњу претвара у навику”.
Невоља слабљења способности концентрације због зависности од екрана посебно погађа децу и младе. Деца више не проводе време у парковима, игралиштима, у дружењу, него с мобилним телефонима и рачунарима у виртуелном свету игрица, у проверавању лајкова и порука. Kолико је то штетно за психички развој показало се у време короне и присилне изолације. Могућност одржавања наставе на даљину путем интернета показала се практичним решењем, но врло брзо су уочени негативни учинци.
Истраживања су показала да овакав облик наставе смањује концентрацију и уопште негативно делује на развој когнитивних способности деце. Због тога све више земаља у школама забрањује коришћење мобилних телефона, таблета и сличних уређаја. Но, последице нису видљиве само у слабијем успеху у учењу. Овакав облик комуникације не задовољава темељну потребу младих за дружењем и блиским контактима с пријатељима и вршњацима што је услов психичког здравља. Данас све више младих пати од анксиозности, депресије, испољавају насилна понашања или се социјално изолују.
Једна од посљедица слабљења пажње јесте губљење интереса за читање књига. Извесни професор с Харварда пожалио се да својим студентима за литературу више не даје ни краће текстове и књиге јер немају стрпљења да их читају. Уместо тога даје им линкове на „Јутјубу”. Бројна истраживања потврдила су постојање феномена названог „инфериорност екрана”: људи слабије разумеју и памте оно што прочитају с екрана од онога што прочитају у књизи. Читање књига захјева вријеме и дуготрајнију концентрацију на одређену тему што омогућава и боље разумевање прочитаног. Читање са екрана слично је летимичном читању новинских наслова, већа је вероватноћа да ћемо само површно очима прелазити преко текста.
Но, још је једна, можда и озбиљнија последица губљења интереса за књиге. Kада читамо неку причу или роман, уживљавамо се у радњу, у туђа емоционална и ментална стања и животне ситуације; отвара нам се цео нови свет који обогаћује наша искуства. Тако се развија машта, емпатија, разумевање осећања и размишљања других људи, излазимо из оквира свог виђења и тумачења и видимо свет туђим очима. Без књига осиромашујемо свој психички свет, постајемо површни и испразни, скучени у свом свету.
Осим технолошког развоја и његовог негативног учинка на концентрацију пажње, Јохан Хари наводи низ других узрока који штетно делују на способност концентрације, од лоше исхране, загађења, до стреса и исцрпљености. Kако каже Хари: „Живимо у систему који на пажњу свакодневно излива киселину”. Дакле, проблем је пуно дубљи и указује на све неприроднији начин живота савременог човека.
Шта можемо учинити? Треба ли одбацити мобилне телефоне, одрећи се интернета и друштвених мрежа, побећи на пусто острво и заборавити да постоји савремена цивилизација? Наравно да то није решење. Није важно шта посједујемо, него како то користимо то што поседујемо, а ни бег од цивилизације нам неће помоћи јер, како је рекао Сократ, на пут и даље вучемо себе. Проблем је у самом човеку па је и решење у човјеку. За разлику од свих других живих бића, човек има вољну пажњу, способност да свесно и властитом вољом усмерава пажњу на оно што сматра вредним и важним. Требало би се запитати зашто је не користимо него се пасивно препуштамо спољним утицајима који манипулишу нашом пажњом и чине нас испразнима и површнима.
Дакле, рјешење је у нама. Јохан Хари у својој књизи то назива окрутним оптимизмом јер је окрутно пребацивати одговорност на појединца и преоптимистично очекивати да ће се велики друштвени проблеми решити индивидуалним напорима. Али пут од хиљаду миља почиње првим кораком. Промена свиета почиње промјеном сваког појединца, сваког од нас. Уместо да зуримо у екран, вечерас можемо узети добру књигу и почети да је читамо.
Маријана Старчевић Вукајловић
(Нова Акропола)
