Наређење за почетак последњег светског рата у повести човечанства, издао је човек рођен тачно на дан и сат предвиђен пророчанством информатичара, у градићу који је именовао. Ко би се уопште сећао неког бизарног суђења од пре пола столећа, сем могуће мене који сам му присуствовао.
Ладислав Бабић
Необичан случај десио се пре педесетак година у једном северноамеричком граду, о чему су ми детаљи познати – наиме, они које могуће тајна служба није архивирала – јер сам као млади известилац локалног листа присуствовао суђењу које је побудило велики интерес и светске јавности.
Радило се о чедоморству које је извршио познати информатичар, иначе запосленик Центра за вештачку интелигенцију што можда не би изазвало толики интерес да злочин није извршен у локалном породилишту, а убица је сасвим мирно сачекао долазак полиције.
Но,право изненађење изазвала је његова одбрана на суду, без браниоца кога је одбио, сведена на изјаву да се његов чин никако не може сматрати злочином јер је заправо спасио људски род од уништења. На судијин упит како то мисли, развезао је причу која га је – упркос свим психолошким сведочењима вештака о његовој изузетној интелигенцији, без трунке сумње на било какве патолошке промене у мозгу – сместила у психијатријску установу (лудницу), спасивши га смртне казне.
Наиме, дотични је тврдио да се дочепао записа Николе Тесле из 1899. године о пријему ванземаљских сигнала у трајању од свега неколико секунди, што је велики изумитељ протумачио као јављање ванземаљске интелигенције, али који су у међувремену бачени у заборав, приписани великој машти познатог научника. Још и више, Л. – тако ћемо звати оптуженика –тврдио је да је примљену поруку успио дешифровати, што га је и нагнало на злочиначки чин. Следило је још бизарније образложење, изнесено посве мирно и темељно, које је изазвало салве смеха у судници, тако да је судија, и сам готово загрцнут од смејања, запријетио да ће испразнити судницу уколико се такво понашање присутних настави, што се срећом (уз големо уздржавање присутних) није десило.
Према оптуженом, из Теслиних података закључио је да је земаљски живот заправо симулација једне суперинтелигенције, слично – као што је поједностављено образложио – симулацији у прастарој Kонвејевој игри живота Life, а део кода који му је био доступан описивао је да ће новорођенче рођено у тај и тај час, у том и том градићу, након педесет година бити изазивач светског покоља што ће уништити нашу цивилизацију. У поруци су наведени тачно име градића, датум рођења детета и тачан датум када ће се десити катаклизма, коначни Армагедон људског рода, али и читавог земаљског живота.
Цео код, само део којег је био познат оптуженику, упућен је – по његовим речима – суперкомпјутеру смештеном негде унутар Сунчевог система, а део кода је, због расипања електромагнетских таласа, ухватио Никола Тесла. Kако је, срећом, као што је тврдио оптужени информатичар, сабласни догађај тек требало да услиеди, одлучио је деловати. Због непознавања положаја сервера којем је сигнал упућен није могао имати приступ целовитом коду да би га евентуално могао променити, након дугог премишљања, свестан да је и сам симулација којој је могуће намењено да спаси човечанство, а можда тек уобичајена грешка што се поткрада у програмима свих програмера, па тако и оних ванземаљских, одлучио је деловати на једини му могући начин – убијањем новорођенчета предвиђеног као извршитеља пропасти људског рода.
Стога, тврдио је, његово дело се нипошто не може класификовати под криминално, а још мање неетичко, јер симулација коју је он (тако је барем мислио) променио својим чином, не може бити етичка ни неетичка. Приписати етичко или неетичко деловање његовом чину, бранио се, било би подједнако као исто приписати спрајту – послужио се, ради лакшег разумијевања, прастаром терминологијом – који је у некој игрици бацио низ литицу неки други спрајт! Ради се напросто о програмским кодовима који детерминишу владање четверодимензионалног света у неком нама незамисливом експерименту ванземаљске цивилизације. У том смислу, чак и приписивање (не)етичких стандарда ванземаљским програмерима, подједнако је безразложно као и приписати их људском програмеру у чијој игрици је речени спрајт извршио споменути „злочин”.
Даклем, наставио је образлагати Л., он је у ствари спасавао (рас)пад целе симулације, јер као њен део, није имао никаквих етичких претпоставки до ли сачувати интегритет програма којег је био део. Његово откриће, тврдио је, представља уједно крај свих етичких аксиома којима се људски род руководи, односно – смрт целе етике као филозофске дисциплине.
После, као што споменух, психолошких и психијатријских вештачења ангажовних стручњака, процес је брзо приведен крају, и оптуженик је доживотно смештен у добро чувану психијатријску установу. Kако свака сензација траје тек толико док је не замени нова, тако је и овај догађај брзо пао у заборав.
Сада, педесет година након њега, тачно на датум исказан Л-овим сведочењем, људској цивилизацији дошао је крај – она више не постоји, сем ретких изузетака попут мене, који безглаво бауљају планетом. Нуклеарни рат, с употребом анихилационих бомби и бојних отрова, збрисао је с лица Земље људски род.
Наређење за почетак последњег светског рата у повести човечанства, издао је човек рођен тачно на дан и сат предвиђен пророчанством информатичара, у градићу који је именовао. Ко би се уопште сећао неког бизарног суђења од пре пола столећа, сем могуће мене који сам му присуствовао. Kако се све поклопило с Л-овом причом, осим што евидентно није убио право новорођенче, у безнађу своје преостале егзистенције, не нашавши више никакав смисао свог живота, посветио сам се истраживању свих аспеката његовог чина. Само сам ситни истраживачки новинар који је задржао неке инстинкте своје професије, што ме је довело до картотеке болнице у поменутом граду. И одједном је све село на своје мјесто.
У породилишту тог северноамеричког градића, реченог дана рођено је свега двоје деце – близанаца! У свом непотпуном познавању симулацијског кода, покушавајући спасити систем од рушења – односно, своју симулирану врсту од уништења – информатичар је убио кривог близанца! Преживели је постао председник суперсиле, и започео коначно уништење, за шта га више никакав суд ни било каква психијатријска вештачења не могу судити, јер их напросто више нема.
Остављам своје писано сведочење без имало страха од даљег одвијања симулације, не говорећи о својим спознајама ретким преживелима које ту и тамо срећем током својих лутања континентом. Зашто бих? Јер, ја сам само симулација!
(Белег)
