Jupiter, koji ima više nego dvostruko veću masu od svih planeta Sunčevog sistema zajedno, najveći je igrač u našem nebeskom susedstvu ako ne računamo Sunce). Ali, verovali ili ne, taj div je možda nekad bio još veći. Prema novom istraživanju koje su sproveli naučici iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (Kaltek) i sa Univerziteta Mičigen, Jupiter je nekad mogao biti više nego dvostruko veći, dovoljno da bi u njega stalo 2.000 Zemlji, i to s viškom prostor.
U međuvremenu se ohladio i smanjio na današnju skromniju veličinu. Otkrića su objavljena u novom naučnom radu u časopisu Nature Astronomy i nude pogled u ranu povest Sunčevog sistema, oko 3,8 miliona godina nakon što su nastala prva kruta nebeska tela. Jupiter je, zahvaljujući snažnoj gravitaciji, i statusu prvog planete koja se formirala, odigrao ključnu ulogu u oblikovanju orbita mladih planeta.
„Naš krajnji cilj je shvatiti odakle dolazimo a razumevanje ranih faza formiranja planeta ključno je za rešavanje te zagonetke”, rekao je Konstantin Batygin, profesor planetarne nauke u Kalteku i jedan od glavnih autora studije. „Ovo nas približava poimanju kako su nastali ne samo Jupiter, nego i ceo Sunčev sistem.”
Ključ za rekonstruisanje rane epizode iz Jupiterove prošlosti nalazi se u dva njegova mala meseca, Amaltei i Tebu, čije su orbite neuobičajene i ne mogu se u potpunosti objasniti trenutnom veličinom planeta. Da bi istražili tu nedosljednost, naučnici su zaobišli postojeće modele nastanka planeta i usredsredili se na Jupiterov sastav koji se mogu izmeriti, uključujući orbitalnu dinamiku malih meseca i ugaoni moment same planete. Proračuni su pokazali da je Jupiter pre oko 4,5 milijardi godina imao radijus do 2,5 puta veći nego danas. Ujedno bi i njegovo magnetsko polje, koje je već sada 20.000 puta jače od Zemljinog – tada bilo zastrašujućih 50 puta snažnije.
Ovi rezultati radikalno menjaju našu predstavu o Jupiteru u presudnom trenutku evolucije Sunčevog sistema, kada je golemi disk materijala koji je okruživao Sunce, tzv. protoplanetarni disk, ispario, ostavivši prostor za formiranje planeta. Koliko god neverovatna bila, ta su otkrića, tvrde autori, u skladu s prevladavajućom teorijom formiranja divovskih planeta putem akrecije jezgra. Prema toj teoriji, divovski planete su započele kao teška čvrsta jezgra u udaljenijim i hladnijim delovima protoplanetarnog diska, privlačeći lakše gasove iz svoje okoline, najpre polako, a zatim, pošto su dostigle određenu masu, ubrzano.
Tačni detalji o poreklu planeta i dalje su predmet rasprava, no ovi autori kažu da su došli do najpreciznijih dosad merenja veličine, brzine obrtanja i magnetskih uslova ranog Jupitera što će biti od neprocenjive važnosti za dalje razumevanje arhitekture Sunčevog sistema. „Postavili smo vrednu referentnu tačku”, objasnio je Batygin. „To je polazište s kojeg možemo s većim poverenjem rekonstruisati evoluciju našeg Sunčevog sistema.”
(Ilustracija Shutterstock)
(Indeks
