Izdavanjem knjige Tomislava R. Simonovića, „Rista M. Simonović Gočoban – Vranje večna tema” (2023, 392 strane, sa 137 fotografija, recenzent akademik Ljubodrag Dimić), Istorijski arhiv iz Vranja odužio se čoveku koji je celo radni vek posvetio rodnom gradu, promovišući Vranje i znamenite Vranjance širom Jugoslavije i sveta (knjige mu se nalaze se i u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu i u Biblioteci Univerziteta u Prinstonu).
Dr Zoran Vacić
Na taj način ova ustanova se odala počast jednom od svojih utemeljivača i svojem dugogodišnjem direktoru. Ovo je knjiga o čoveku koji je celi svoj radni vek posvetio rodnom gradu, celog života promovišući Vranje i znamenite Vranjance širom Jugoslavije i sveta. On je pokrenuo mnoge značajne projekte u svojem gradu, a posebno se bavio životom i delom književnika Borisava Stankovića.
Zalaganjem Riste Simonovića sačuvani su svi kulturno-istorijski spomenici, jer je Zavodu za zaštitu spomenika kulture (još 1948.) uputio spisak značajnih spomenika u Vranju i okolini sa zahtevom da se stave pod zaštitu. Sakupio je i sačuvao vrlo retku i vrednu dokumentaciju o gradu i okolini, i objavio 19 knjiga (najveći broj o svom trošku). Bio je osnivač, urednik i suvlasnik „Vranjskih novina”, potpredsednik, sekretar, knjižničar i predavač „Građanske kasine”, jedine kulturno-prosvetne institucije u Vranju, formirane sredinom 1919. godine. Osnivač je (s bratom Mihajlom) prve meteorološke stanice (1926. godine). Sačuvao je rodnu kuću Bore Stankovića (preko Zavoda za zaštitu spomenika kulture), a kasnije darivao obimnu građu (preko 380 eksponata) za osnivanje Muzej kuće Bore Stankovića.
Bio je jedan od inicijatora za podizanje spomenika Bori Stankoviću (još 1937. godine) i posle Drugog svetskog rata (1951. godine), jedan od pokretača „Borine nedelje”, a prvu je i otvorio. Jedan je od utemeljivača Državnog (danas Istorijskog) arhiva kojem su potomci Riste Simonovića ustupili brojnu dokumentaciju i osnovali fond „Katarine i Riste Simonovića”. Objavio je preko 300 eseja, prikaza i članaka, najviše o Vranju, Vranjancima i o Borisavu Stankoviću. Uradio je najpotpuniju bibliografiju Borisava Stankovića, za ćija je Sabrana dela priložio nekoliko pripovedaka i rukopisa, do tada nepoznatih. I najpotpunije bibliografije dela prof. dr Đorđa Tasića i Justina Popovića. Napisao je prvi prikaz sabranih dela Borisava Stankovića (1927).
Kroz brojne fotografije sačuvao je od zaborava sve značajnije zgrade iz starog Vranja. Više od 70 godina sakupljao je brojnu građu o Vranju i Vranjancima, posebno o Borisavu Stankoviću: knjige, časopise, novine, plakate, fotografije, gotovo sva izdanja njegovih dela, prevode, uopšte sve što se odnosilo na piščev život. Utvrdio je i dokumentovao godinu rođenja Borisava Stankovića (1874, a ne 1876. godina kako se u brojnoj literaturi navodi). Ostavio je u rukopisu Društvenu istoriju Vranja, od kraja 19. do kraja 20. veka (posthumno su je objavili ćerka i sinovi), 2013. godine, na preko 880 strana, sa preko 120 fotografija.
U toku prikupljanja i objavljivanja dokumentacije o Vranju i o poznatim Vranjancima, Rista Simonović vodio je prepisku i sreo se s mnogim znamenitim ljudima iz jugoslovenske nauke i kulture. S nekima od je i polemisao i ukazivao na greške koje su učinili u svojim tekstovima. Spisak imena je podugačak, navodimo samo neka: Jaša Prodanović, publicista i književnik, prof. dr Lazar Marković sa Pravnog fakulteta u Beogradu, poslanik i ministar pravde u Kraljevini Jugoslavije, prof. dr Đorđe Tasić, profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Branko Petranović, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, akademik Radomir Lukić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, profesor Živorad Stojković, književni kritičar, prof. dr Dragoslav Mitrinović, profesor matematike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, prof. dr Mioljub Kičić, profesor na VMA u Beogradu, prof. dr Vice Zaninović, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Dragutin Tadijanović, književnik i akademik JAZU, Siniša Paunović, publicista i književnik, Božidar Kovačević, književnik i književni istoričar i drugi. Mnoge od pomenutih ličnosti ocenile su doprinos Riste Simonovića. Navodimo nekoliko.
„Poštovani gospodine Simonoviću, Pregledao sam Vašu raspravu o Nečistoj krvi… O samoj raspravi mogu mogu Vam reći ovo: U njoj ima tačnih zapažljanja i pravilnih ocenjivanja i na mnogo mesta i stilske lepote. Tačan je i Vaš zaključak da je Nečista krv bolja u pojedinostima nego kao celina… Mislim da Vašu raspravu treba da uputite u koji književni list…“ (Jaša Prodanović, 20. 6.1938. godine).
„Poštovani gospodine… Najzad, Vas molim da mi javite šta ste vi, kad se ovako interesujete za moje stvari…” (prof. dr Lazar Marković, 17.6.1938. god ne)
„Dragi gosp. Simonoviću, Zahvaljujem Vam na Vašem ljubaznom i prijateljskom pismu, koje mi je jedna mala uteha u ovim danima kada izvesni ljudi povampiruju šovinizam na hrv. i srpskoj strani”. (prof. dr Đorđe Tasić, 1940. godine)
„Stručnost Vaših primedaba uverila me je još jednom da van tzv. profesionalne nauke postoji deo intelektualaca koji strasno znalački prate oblasti koje ih interesuju i na njih reaguju najboljim tradicijama ljudi koji tragaju za istinom”. (prof. dr Branko Petranović, 25.4.1981. godine)
„Dragi Simonoviću, Dobio sam oba pisma. Hvala na njima… Zahvaljujem na lekciji koju sam dobio. Priznajem ono što nije dobro u mojoj kratkoj reči…” (akademik Radomir Lukić, 16.12.1989. godine)
„Dragi g. Simonoviću… Vaš rad mi se veoma sviđa zbog solidnosti i novih podataka, a i novih osvetljenja. Danas svak piše o Bori, ali samo kod Vas i Aritona nađoh ponešto što nisam znao ili nisam shvatio…”. (Božidar Kovačević, 12.12.1958. godine)
„Dragi Risto, Ni Ž. S. (Živorad Stojković), ni Jovičić nisu kadri da prirede pristojno izdanje (sabrana dela Borisava Stankovića). Danas bi to mogao najbolje učiniti Vlatković uz Vaše i moje savete i tehničku pomoć…”. (Božidar Kovačević, 20.10.1981. godine)
„Rista Simonović je živa enciklopedija Vranja… (prof. dr Mioljub Kičić, 1981. godine)
„Čovek visokog morala, širokog obrazovanja, brojnih interesovanja, zavidne energije, lakog pera i novinarsko-publicističkog iskustva, izgrađenog književnog stila, lepe rečenice i dugog pamćenja, jer je u pitanju bio savremenik veka o kome piše u Vranju…” (akademik Ljubodrag Dimić, 31.3.2014. godine)
„Knjiga koju večeras predstavljamo (Društvena istorija Vranja) živeće mnogo duže nego njen autor, koji je ceo svoj vek utkao u nju. Diplomirani pravnik, ekonomista, sudija, advokat, novinar, hroničar, čovek britke misli i još britkijeg jezika, levičar kada to nije bilo poželjno, kritičar levice kada je to bilo još nepoželjnije, čovek principa, slobodnog duha, zbog čega je u njegovom progonu posle Drugog svetskog rata dobio komitetsku karakteristiku tvrdoglav. Sve svoje talente je ovaplotio i sve poslove koje je radio, izuzetno dobro je radio. Vranje treba da bude ponosno na njega.” (akademik Ljubodrag Dimić, 2014. godine)
Iz ove knjige može da se sazna da nije bilo istrajnog i upornog rada Riste Simonovića, mnogih kulturno-istorijskih spomenika u Vranju i okolini ne bi danas bilo (recimo čuveni Vranjski amam su posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu hteli da sruše da bi uzeli kamen za ogradu stadiona, da spale svu opštinsku arhivu jer se tada raskidalo sa starim, ni rodna kuća Borisava Stankovića ne bi bila sačuvana i tako dalje). Zbog toga on, kako je napisao akademik Ljubodrag Dimić, „najznačajnija ličnost Vranja u drugoj polovini 20. veka” i, svakako, zaslužuje da jedna ulica ponese njegovo ime.
(Ilustracija Vranje/Vikipedija)
