U gotovo svim tekstovima nalazimo barem dva moguća ključa za tumačenje simbola i alegorija. Prvi se odnosi na pretvaranje metala iz nižeg, haotičnog stanja, u više, stabilnije i plemenitije stanje. Drugi se ključ odnosi na preobražsj „haotičnih” ili animalnih elemenata kod ljudi u uzvišenije. Prevladavanje plemenitih elemenata nad onim nagonskim pretvorilo bi pojedinca u „zlatnog čoveka”.
Iz raspoloživih istorijskih izvora zna se da se alhemija praktikovala u Evropi od 13. do 17. stoleća. Međutim, mnoštvo izvora i njihov simboličko-mitski jezik otežavaju istraživanje na Zapadu. Uglavnom, drevni tekstovi navode Egipat kao domovinu „kraljevske umetnosti”. Helenistička i kasnija tradicija upućuju na boga Tota (Hermes Trismegist u srednjovekovnoj alhemijskoj tradiciji), koji je ljude mitske prošlosti podučavao.
Vrlo je teško razumeti šta je bila alhemija u Egiptu jer Egipćani nisu običnim ljudima razotkrivali misterije kojima su podučavali u hramovima. U kasnijem razdoblju, kada je kraj Egipta bio očit, izgleda da su sveštenici namerno uništili svaki vid operativnog znanja praktične magije, uključujući alhemiju kao jednu od njenih grana. Ostaci izvorne egipatske alhemije nalaze se, verovatno, razasuti u fragmentima starih mitova (kao u mitu o Ozirisu, koga je v brat Set zatvorio u sarkofag i zapečatio olovom) i u zagonetnom simboličkom jeziku zidnih slikarija i boja sačuvanih u grobnicama.
Alhemičari u Grčkoj, pitagorejci i Platon ponovo su kompilkovali stari sisem „podudarnosti” između univerzalnih principa (brojeva) i različitih planova Prirode. Srednjovekovni alhemičari smatrali su Platonovog Timaja jednim od glavnih alhemijskih tekstova, a grčke bogove su u velikoj meri koristili u simboličkim prikazima „Velikog Dela”. U razdoblju helenizma pojavio se takozvani Corpus Hermeticum, pripisan bogu Totu, koji uključuje dobro poznate tekstove kao što su Pimander, Asklepije i Smaragdna ploča. Padom Rimskog carstva tradicija alhemije sklonila se na Bliski istok. Arapi su preveli brojne grčke filozofske i naučne spise, uključujući neke koji su se ticali alhemije.
Najpoznatiji arapski alhemičar Džabir Ibn Hajan (721– 815) osnovao je školu kojoj se pripisuje na stotine rasprava o alhemiji. Ime Džabir postalo je toliko cenjeno da je, na primer, jedan slavni italijanski alhemičar u 13. veku koristio ime Geber kao pseudonim, što je latinska varijanta imena Džabir. Geber je bio autor vrlo cijenjenog alhemijskog teksta Summa Perfectionis. Kada je zapadna Evropa obnovila svoje trgovačke veze s Bliskim istokom, alhemijski tekstovi ponovo su počeli kolati Zapadom. Uz Vizantiju i možda Siciliju, i arapska Španija je služila kao ulazna vrata za stare tradicije, što je ponovo omogućilo kolanje znanja arterijama Starog kontinenta koji je spavao svoj srednji vek. Druge tradicije navode da su, nakon što je Istok obnovio trgovačke veze sa Zapadom u kasnom srednjem veku, Evropljani imali pristup izvorima mudrosti u Kini, gde se alhemija praktikovala hiljadama godina i očuvala u pravcu koji istorijski poznajemo kao taoizam.
Tri su agensa posredstvom kojih alhemičar ostvaruje svoje delo: Lapis philosophorum (filozofski kamen), Alkahest (univerzalni rastvarač) i Elixir vital (eliksir života). Prema Heleni Blavacki, jedini izvorni spis iz takozvanih „hermetičkih spisa” bila je slavna Smaragdna ploča pripisivana Hermesu Trismegistu. Teško je pripisati ovaj traktat nekom autoru ili određenom razdoblju zato što posedujemo samo njegove latinske i arapske prevode, a jedine veze sa Hermesom Trismegistom su stare legende, od kojih je većina simboličke naravi.
U članku pod naslovom Alhemija u 19. stoleću Helena Blavacki objašnjava teškoće koje nastaju kada se ova rasprava želi pripisati samo jednom autoru: „Nije li nam Avicena rekao da je Smaragdna ploča, najdrevnija alhemijska rasprava, pronađena na telu Hermesovu, koje je pre nekoliko stoleća u Hebronu sahranila Sara, žena Abrahamova. Međutim Hermes nikad nije bilo ime osobe, već generička titula, što je analogno upotrebi termina neoplatonički u drevnim vremenima ili termina teozof danas. Šta uopšte znamo o Hermesu Trismegistu, triput velikom? U Platonovo vreme, Hermes je bio poistovećivan s egipatskim Totom. Međutim, reč thot ne znači samo inteligencija, nego i grupa ili škola.”
Zapravo je Tot-Hermes samo personifikacija pojma Glas (ili svetog učenja) svešteničke kaste u Egiptu, glas velikog hijerofanta. Helena Blavacki, takođe, pominje da su alhemijska znanja izgubljena na Zapadu ostala zakopana u inicijatskim kriptama antičkog Istoka i da je do 19. veka sve u vezi sa alhemijom zacijelo uvezeno iz Kine, a zatim pretvoreno u „hermetičke spise”. U gotovo svim alhemijskim tekstovima nalazimo barem dva moguća ključa za tumačenje simbola i alegorija. Prvi se odnosi na pretvaranje metala iz nižeg, haotičnog stanja, u više, stabilnije i plemenitije stanje. Drugi se ključ odnosi na preobražsj „haotičnih” ili animalnih elemenata kod ljudi u uzvišenije. Prevladavanje plemenitih elemenata nad onim nagonskim pretvorilo bi pojedinca u „zlatnog čoveka” (Platon, Država, legenda o metalima).
Sve alhemijske rasprave, bilo izražene u književnom bilo u grafičkom obliku, koriste simbole i alegorije. Stoga će, kao i u bilo kojem simboličkom sistemu, postojati različiti ključevi tumačenja koji će olakšati razumevanje na različitim nivoima. Za početnike će i puko utvrđivanje tačnih izvora biti naporan zadatak. Prema Heleni Blavacki, „budući da u Evropi ima više lažnih nego istinitih spisa, i sam Hermes bi se našao izgubljen”.
Eliksir života obnavlja fizičko telo i produžuje ljudski život. Helena Blavacki razlikuje mali od velikog eliksira. Onaj koji se koristi na fizičkom planu povezuje se s pretvaranjem metala i obnovom mladosti. „Veliki eliksir” je simboličke naravi i daje najveći mogući dar: svjsnu besmrtnost u duhu, nirvanu kroz sve cikluse koja prethodi paranirvani ili apsolutnom sjedinjenju s Jedinom Esencijom. U mističnom smislu filozofski kamen simbolizuje preobražaj čovekove niže prirode u najvišu i božansku.
Alkahest je omogućavao da se sve stvari rastope da bi se uklonile sve nečistoće. Bio je agens na koji se misli u alhemijskoj definiciji solve et coagula (razredi i zgusni). U jednom mističnom smislu, bio je Vrhovno Biće, sjedinjenje koje uklanja sve nečistoće i vraća elemente njihovoj prvotnoj biti. Filozofski kamen omogućavao je pretvaranje neplemenitih metala u zlato. „U mističnom smislu, međutim, filozofski kamen simbolizuje preobražaj čovekove niže prirode u najvišu i božansku”1. Traženje praiskonske materije temeljni je deo procesa učenja u alhemiji. Praiskonska tvar je materija u nediferenciranom stanju, prakrti na sanskrtu. To nije materija u haotičnom stanju, poput olova ili većine materijala koji nas okružuju. Praiskonska materija je bezoblična, ali može poprimiti bilo koji oblik koji joj se da.
U alhemijskim tekstovima ili slikama četiri elementa su predstavljena preko brojnih tipičnih simbola. Titus Burkhard objašnjava da je „prema hermetičkoj tradiciji, prirodan poredak elemenata predstavljen ili krstom čija središnja tačka odgovara kvintesenciji ili koncentričnim krugovima, a u tom slučaju Zemlja je središnja tačka, a Vatra spoljašnji krug. Može se prikazati i sastavnim elementima Solomonovog pečata, koji se prikazuje kao preklapanje dva jednakostranična trougla. Trougao s vrhom prema gore odgovara Vatri, a trougao s vrhom prema dole Vodi. Gornji deo trougla koji predstavlja Vatru zajedno s vodoravnom stranom drugog trougla, predstavlja element Vazduh, dok isti simbol na suprotnoj strani, okrenut prema dole, simbolizuje element Zemlje. Kompletan Solomonov pečat simbolizuje sintezu svih elemenata i, prema tome, spoj svih suprotnosti.”
Iz praiskonske materije, kroz svoju prvu diferencijaciju etar što ispunjava sav prostor, proizlaze četiri elementa, iz kojih proizlaze i svi oblici materije u telesnom svetu. Alhemijski koncept četiri elementa može se povezati s hinduističkim konceptima Sankhya škole, bhutas i tanmatras, gde svaki element materijalnog sveta ima svoj komplement u spoznajnom svetu subjekta.
U kosmološkoj shemi, metali proizlaze iz četiri elementa. Postoji sedam metala ili „zemaljskih” planeta, kako ih često nazivaju zbog činjenice da svaki predstavlja fizičku kristalizaciju energije koja proizlazi iz sedam astroloških planeta. Metali se „rađaju” evolucijskim procesom, tj. svaki „sazreva” unutar Zemlje, pod uticajem odgovarajućeg planeta. Njihovi znakovi su isti kao i znakovi planeta: zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, bakar Veneri, železo Marsu, kalaj Jupiteru i olovo Saturnu.
Proces pretvaranja elemenata događa se u uzastopnim etapama, od kojih se u alhemijskim tekstovima spominju tri, sedam, dvanaest, čak i dvadeset i jedan. Delo započinje, kao što je već pomenuto, pripravljanjem materia-e prima-e ili pripravljanjem žive sa sumporom i solju, što se prikazivalo u „atanoru” (posudi-peći u kojoj se pripremao eliksir). Kao što zlato i srebro predstavljaju statičnu kristalizaciju Sunca i Meseca, sumpor i živa su aktivne ili dinamične manifestacije dveju suprotnih snaga. Platon je podučavao da postoje ljudi od zlata, srebra, bronce i železa. Takođe se osvrnuo na mogućnost legura ili smesa metala u dušama i na pretvaranja kroz inicijacijsko-pedagoški postupak, u kojem upravo i leži važnost ove stare velike nauke.
1Teozofski rečnik, Helena Petrovna Blavacki
(Nova Akropola)
