Prava snaga najmanje je kruta i nepokretna sila, ona je poput vode koja može preseći najtvrđe tvari, a svojom fluidnošću i prilagodljivošću savladati svaku prepreku na putu. Upravo tu kombinaciju unutarnje snage i spoljnemekoće izražava plesač.
Triša Skrivala
Kao univerzalni jezik što nadilazi prostor i -vreme, ples je način izražavanja osenjćanja koja se ne mogu zabeležiti rečima. Iako se oblici razlikuju u različitim kulturama, čini se da težnja pravog plesača ostaje uvek ista, asimilirati i internalizovati načela lepote, harmonije i gracioznosti kroz pokret i formu, navodeći publiku da iskusi i otkrije te iste arhetipove skrivene unutar svakog pojedinca.
Bavljenje plesom traži čulne, vizuelne i kinestetičke sposobnosti i zahteva ne samo vladanje telom, već i osećaj za estetiku, osvešćenost prostora zajedno sa intuitivnom sposobnošću percepcije ritma. Možda upravo ta sposobnost nesmetanog spajanja različitih elemenata u jednu umetničku formu daje plesu jedinstvenu karakteristiku sjedinjenja suprotnosti.
Kroz svoje iskustvo školovane balerine i studentkinje filozofije uvidela sam potencijal plesa kao pomoć u otkrivanju temeljnog načela života; sklada postignutog samo kada i ako se uspe pronaći tačka jedinstva između naizgled suprotnih načela. Od vrtoglavih pirueta balerine do brzog rada nogu baratanatyam plesačice, pokret leži u samom središtu plesa. Ipak, ono što je najupečatljivije jeste osećaj tišine i stabilnosti kojom plesač odiše, čak i usred najenergičnijih pokreta.
Zanimljivo je što je okretnost u plesu moguća samo ako postoji snažno središte. Snaga ključnih mišića omogućava plesaču da održi ravnotežu i zadrži kontrolu u najbržim plesnim tačkama. Dakako, tu je i sposobnost usmeravanja pogleda u stabilno središte tokom izvođenja nepreglednog niza brzih okreta koja daje smer i stabilnost. Jednako tako, u svakodnevnom životu, sposobnost zadržavanja usmerenog pogleda uprkos spoljašnjem haosu zavisi od naše sposobnosti pronalaženja unutarnje tišine. U neprekidnom plesu života moramo definisati vlastiti ritam da ne bismo bili preuzeti bukom svakodnevice i vlastitog okruženja.
Osim toga, plesač nikada ne miruje. Čak i odmarajuće držanje svih plesnih oblika sadrži suptilne, međusobno različite pokrete. Bilo da se radi o povlačenju kičme nagore, izduživanju vrata, dinamičnom okretu nogu, uvek postoji osećaj života i energije. Budući da je život uvek u pokretu, težiti živeti u skladu s načelima života znači da je ona stalna potreba koju osećamo – potreba da uzmemo pauzu od pokreta, čežnja da momentalno pritisnemo dirku pauza – na neki način jednaka stagnaciji i opiranju prirodnom ritmu života.
Snaga i muskulatura tela plesača često se ističu kao temeljne za spretnost i okretnost. One omogućuju lebdeće skokove, kao i izvođenje pokreta u čučnju, s telom blizu tla. Ipak, bez fleksibilnosti, snaga sama po sebi može biti štetna za plesača. Prava snaga najmanje je kruta i nepokretna sila, ona je poput vode koja može preseći najtvrđe tvari, a svojom fluidnošću i prilagodljivošću savladati svaku prepreku na putu. Upravo tu kombinaciju unutarnje snage i spoljne mekoće izražava plesač.
Posmatrajući život ljudi, možemo primetiti tendenciju obratnog izražavanja ove snage. Unutarnju mekoću, nesigurnost ili nedostatak samopouzdanja prikrivamo i štitimo spoljašnjom fasadom agresije i tvrdog srca, umesto da razvijemo snažno i stabilno središte koje će omogućiti veću fleksibilnost i prilagodljivost u suočavanju sa izazovima koje nam život postavlja.
Disciplina je još jedno važno načelo koje se vezuje za ples. Upravo insistiranje na tačnosti, ponavljanju i strogoj disciplini, koju posebno zahteva klasična umetnost, često odvraća plesače u usponu. Ipak, baš ta disciplina i nemilosrdno ponavljanje omogućavaju umetniku da savlada osnove, nadvlada vlastita fizička i mentalna ograničenja i otkrije svoj puni potencijal. Nožni prsti koji krvare i bolni mišići postaju nevažni, jer samo kroz takvu istrajnost plesač postaje sposoban povezati se s nečim većim od sebe.
I u našoj svakodnevici tajna oslobođenja od vlastitih ograničenja i granica leži upravo u disciplini, ali samo ako ustrajemo u njenom razvijanju, umesto da je zaobilazimo ili izbegavamo. Tada ples života može omogućiti i izvođaču i posmatraču trenutan susret s pravom prirodom stvarnosti – jednim životom ispod brojnih suprotnosti na površini i tišinom u središtu neprekidnih pokreta. Ako nastojimo da svaki dan dotaknemo jedinstvo u srcu prividne višestrukosti života, svako od nas može postati plesač usklađen s ritmom života.
(Nova Akropola)
