Држи нас 15 секунди у пређашњем догађају, иначе бисмо све видели хаотично!
Наше очи непрестано бомбардују огромне количине информација – око нас се стално појављују милиони облика, боја и покрета. Таква ситуација није лак изазов за наш мозак. С једне стране, оно што видимо се континуирано мења због промена у светлу, гледишту и другим факторима. С друге стране, због трептања и чињенице да су наше очи, глава и тело често у покрету, мења се и наш визуелни унос. Да бисте имали бољу представу тог хаоса, можете погледати видео–снимак (доле) у којој бели круг с десне стране показује потенцијалне покрете очију, а мутна мрља с леве открива нагле визуелне уносе у сваком тренутку. Упркос свему томе, људи свет перципирају као стабилно окружење. Стога се поставља питање како наш мозак ствара ту илузију стабилности.
Психолози Мауро Манаси са Универзитета Абердин и Дејвид Витни са Универзитета Калифорнија су у новом истраживању открили нови механизам који, између осталог, може објаснити појаву ове илузорне стабилности. Наиме, изгледа да мозак аутоматски „ублажава” наш визуелни унос. Уместо да анализира сваки појединачни тренутак, он га у одређеном тренутку перципира као просек онога што смо видели у протеклих 15 секунди.
Дакле, он заправо спаја објекте како би изгледали што сличније један другом и тиме нам ствара илузију стабилног окружења. Овакав концепт живота „у прошлости” може објаснити зашто не примећујемо суптилне промене које се догађају током времена. Другим речима, мозак је попут времеплова који нас непрестано враћа у прошлост или попут апликације која сваких 15 секунди обједињује наш визуелни унос у један утисак да бисмо се могли носити са свакодневним животом.
Kада би се наш мозак ажурирао у стварном времену, свет би изгледао као прилично хаотично место са сталним флуктуацијама светла, сене и кретања. Осећали бисмо се као да све време халуцинирамо, пише Coversation. Научници су креирали илузију да би боље илустровали начин функционирања овог стабилизационог механизма. Ако погледате видео–снимак (доле), лице на левој страни полако стари унутар 30 секунди, а опет је врло тешко уочити пуни размер промене доби. У ствари, посматрачи перципирају да лице стари спорије него што то заправо јесте случај.
Док гледамо видео, континуирано смо пристрасни према прошлости, односно мозак нас непрестано враћа у претходних 10 до 15 секунди када је лице изгледало млађе. Уместо да у стварном времену видимо најновији приказ лица, ми видимо оне раније верзије јер се мозак „ажурира” сваких 15 секунди. У основи, рециклирамо информације из прошлости јер је то делотворније, брже и захтева мање посла. Истраживање под именом Illusion of visual stability through active perceptual serial dependence објављено је у часопису Science Advances. Погледајте снимак: https://www.youtube.com/watch?v=cLqVwvdOzuk&feature=emb_imp_woyt
(Извор Индекс)
