Професор др Душан Ристановић се заинтересовао за нову научну област, фракталну анализу, и из ње објавио велики број научних радова у највише рангираним међународним часописима. Може се чак рећи да је након одласка у пензију објавио више радова него током формалне универзитетске каријере.
Проф. др Слободан Јарић
Професор др Душан Ристановић (1933-2017) један је од најистакнутијих српских и југословенских биофизичара. У дугој и успешној каријери редовног професора Медицинског факултета Универзитета у Београду предавао је генерацијама студената и био ментор седам докторских дисертација. Објавио је преко 70 радова у реномираним иностраним часописима, а његове публикације су цитиране преко 2.000 пута. Увек високо уважаван међу колегама и млађим сарадницима, професор Ристановић је био посвећен науци до последњих дана свог живота.
Душан Ристановић је рођен 17. фебруара 1933. године у Чачку, у професорској породици. Његов отац, Сава Ристановић (1896-1974) био је професор књижевности, нарочито познат као аутор читанки за други и трећи разред гимназије. Породица се досељава у Београд 1936. године. Душан се школовао у Београду и у САД, да би 1957. године дипломирао на групи Физика тадашњег Природно-математичког факултета. Најпре се запослио као професор у Електротехничкој школи „Никола Тесла”, где је предавао електронику и написао уџбеник „Електроника I” (Завод за издавање уџбеника СР Србије, 1958) који је доживео бројна издања.
Године 1960. запослио се као хонорарни асистент у Институту за физику Медицинског факултета у Београду, да би већ следеће године био изабран за асистента за предмет физика. Завршио је постдипломске студије на Групи за теоријску физику при Катедри физике Природно-математичког факултета у Београду 1967. године, одбранивши магистарски рад под називом Wiener-Rosenblueth-ов математилју модел флатера и фибрилације”.
Као стипендиста Светске здравствене организације 1968. године је радио на Одељењу за комуникације Универзитета у Килу (Keele), Енглеска, на теми примена кибернетике у медицини. Ментор му је био Donald MacCrimmon MacKay (1922-1987), истакнути британски физичар познат по истраживањима организације мозга. Душан Ристановић је ту развио интересовање за биофизику, и одлучио да то буде тема његове докторске дисертације. Завршио ју је и одбранио 1972. године у Београду, под менторством академика Радослава Анђуса. Тема дисертације била је „Биофизичка анализа и моделирање електрогенезе стријатног кортекса”. За то време је било веома необично да неко ко је дипломирао и магистрирао на Групи физика ПМФ-а докторира на Одсеку за биолошке науке истог факултета, али је то показивало ширину интересовања и мултидисциплинарни приступ науци, који је карактерисао читаву каријеру Душана Ристановића.
Каријера Душана Ристановића се наставља на његовом матичном Медицинском факултету где је године 1972. изабран за доцента за предмет физика, 1978. године за ванредног, а 1984. године за редовног професора. Уживао је високу репутацију на Медицинском факултету, а његове идеје и аргументи су пресудно утицали на то да већ 1973. године име предмета буде промењено на биофизика, а нешто касније Институт за физику промени име у Институт за биофизику у медицини, како се и данас зове.
Професор Ристановић био је изузетно посвећен настави, волео је да држи вежбе и часове и био поносан на квалитет лабораторијсквх вежби које је осмислио, као и на елементарну теорију обраде грешака у мерењу, коју је увео у наставу. Утемељио је предмет биофизика на Медицинском факултету, а држао је и предавања у оквиру више постдипломских и специјалистичких предмета. Написао је уџбенике „Биофизика” и „Практикум за биофизику”. Укључивао је колеге у писање уџбеника и том приликом им је био незванични рецензент и уредник. У периоду од 1978. до 1999. године био је у више мандата директор Института за биофизику у медицини и шеф Катедре за биофизику, као и председник Комисије за докторске студије Медицинског факултета. Од 1976. до 2000. године водио је четири научна пројекта финансирана од стране Министарства науке.
Професор Ристановић био је један од оснивача и први секретар Друштва биофизичара Југославије, а затим и члан Друштва биофизичара Србије. Био је члан Société internationale de biologie mathématique (Француска), спољни члан Српског лекарског друштва, сарадник у Институту за биолошка истраживања у Београду, експерт Југословенског комитета за науку и технологију и саветник у Институту за ментално здравље у Београду. Био је главни и одговорни уредник часописа „Млади физичар”, члан уредништва „Српског архива за целокупно лекарство” и члан Уредништва Archives of Toxicology, Kinetics and Xenobiot Metabiotic Metabolism. Био је рецензент радова у бројним угледним међународним часописима.
Професор Ристановић се бавио истраживањима у разним областима: биофизици, математичком моделовању процеса у биомедицини, неурофизиологији, биомеханици, кардиологији, (пато)физиологији, компартманској анализи, употреби радиоактивних изотопа у медицини, биостатистици, фракталној анализи и методологији научног истраживања у медицини. У међународним научним часописима објавио је преко 70 радова, уз бројна саопштења на међународним и домаћим конференцијама. Његове публикације су високо цитиране у угледним међународним публикацијама. Аутор је монографија „Математичко моделовање појава у биолошким системима” (Научна књига, 1989) и „Основи физикалне медицине” (Наука, 1996).
Професор Ристановић је пензионисан 1998. године, али то није означило крај његове научне каријере. Наставио је да долази у Институт, где се свакодневно бавио истраживањима са младим сарадницима. Заинтересовао се за нову научну област, фракталну анализу, и из ње објавио велики број научних радова у највише рангираним међународним часописима. Може се чак рећи да је након одласка у пензију објавио више радова него током формалне универзитетске каријере. Никада то није било само истраживање ради истраживања, већ сарадња са младим колегама који су кроз то истраживање долазили до својих доктората, а касније научних и наставних звања.
Професор Ристановић је формално био ментор седам докторских дисертација, али је тај број суштински већи – пошто је жалосном кратковидошћу домаћих законодаваца пензионисаним професорима забрањено да воде научне пројекте и буду ментори, он је незванично помагао многим младим колегама не само на свом Институту, него и шире на Медицинском факултету, да нађу прави пут у научном истраживању и тако дођу до докторске титуле. Многи од њих га сматрају својим суштинским ментором.
Веома сам поносан што ми је професор Ристановић 1986. године био ментор при изради докторске дисертације. Његово велико знање, бритки ум и обиље идеја бескрајно су ми помогли да дођем до својих првих научних радова. Нарочито ме је импресионирала његова способност да на прави начин приступи рецензијама које су ти радови добијали, и да уместо да их гледа као нужно зло, нађе у њима мотив да унапреди рецензирану публикацију. Могу слободно да кажем да ми је његова методологија рада отворила пут у свет, у који сам се касније и упутио, да бих наставио каријеру као професор у Делаверу, САД, на Department of Kinesiology and Applied Physiology.
И током наредних деценија сам се увек са великим задовољством дописивао са професором Ристановићем, не само као његов сарадник него и као лични пријатељ. А било је велико задовољство бити пријатељ тог изузетног човека.
(Илустрација Душан Ристановић)
