Ali, to kapital ponajmanje dira – on se, pored ostalog, rukovodi principom „ko prvi devojci, njegova devojka”, braneći to svoje „pravo” i oružjem po najveću moguću cenu, izraženu našim leševima. A posle Antarktika i Meseca sledi Mars, i tako redom…
Ladislav Babić
Lunarni kapitalizam?
Na jednom sajtu, posvećenom istraživanju svemira, objavljen je tekst o učešću privatnog kapitala (za sada samo američkih „preduzetnika”–kapitalista) u istraživanjima najbližeg nam prirodnog nebeskog tela. Naslov članka je „Privatnici na Mesecu?”, mada bi mu primereniji i mnogo jasniji bio „Kapitalizam na Mesecu?” Pravno gledano, Mesec danas ima status donekle sličan Antarktiku – koji je prilično nejasan, mada je regulisan tzv. Antarktičkim ugovorima – samo još haotičniji. Iako spomenutim ugovorima taj trajno nenaseljeni kontinetnt ne pripada nikome (mada je podeljen na nacionalne sektore što odražavju negdašnje, a budimo realni – još prikrivene teritorijalne zahteve, koji samo čekaju pogodnu priliku da se iskažu), a na njemu je zabranjena vojna, uz dozvoljenu naučnoistraživalačku aktivnost, zapelo je na onome što je još davno Marks potvrdio svojim radovima, zbog čega se odvajkada ratuje. Na ekonomskom iskorišćavanju mineralnih bogatstava kontinenta.
Naime, „Konvencija o regulaciji aktivnosti vezanih za antarktičke mineralne resurse (iako je potpisana 1988, uskoro je odbačena i nikada nije stupila na snagu)”. Jasno je jedno; zbog sve većih potreba zemaljskog stanovništva, zarad rasta populacije i sve veće gramzivosti kapitala, a usled nedefinisanog ekonomsko-političkog statusa tog jedinog nenastanjenog kontinenta, kad-tad će se probuditi prikrivene nacionalne pretenzije na njegovo ekonomsko iskorišćavanje, a potom slijedi „ko jači taj kvači” – mogućnost ratovanja!
Za Mesec postoji sličan ugovor o definiciji njegovog političog, vojnog i ekonomskog statusa, skraćeno poznat kao „Mesečev ugovor” (Agreement Governing the Activities of States on the Moon and Other Celestial Bodies). Kako ga, „od svojeg nastanka nije ratifikovala nijedna država koja se bavi samoinicijativnim ljudskim svemirskim letovima (npr. Sjedinjene Države, veći deo država članica Evropske svemirske agencije, Rusija, Narodna Republika Kina i Japan) ili to ni ne planira, stoga praktično nema nikakvu relevantnost u međunarodnom pravu”.
Uostalom, kako potpisi država na međunarodnim ugovorima vrede koliko „go..o na šibici”, što povest rječito svedoči, a u najnovije vrieme intenzivno dokazaju SAD, jasno je o čemu se radi. Recimo, uprkos odredbama ugovora, „ Dennis M. Hope je 1980. godine prijavio svoja vlasnička prava na Mesec u katastru San Franciska. Pošto se niko nije usprotivio tom njegovom potezu u vremenu od osam godina, koliko je vreme žalbe, Hope je osnovao Lunar Embassy legal, pravni ured, koji ima pravo prodaje parcela na Mesecu. UN i Međunarodna astronomska zajednica smatraju taj njegov potez prevarom”. Pitanje je samo je li pre bila kokoš ili jaje, iliti ko je veći prevarant. Države ili njeni državljani. I jedne i druge u praksi isključivo vodi pohlepa, eufemizovana pod egidom tzv. nacionalnog interesa ukoliko se radi o državama.
Najveći umovi čovečanstva i ponajveći idealisti promišljali su kako je istraživanje svemira zadatak celog čovječanstva, na njegovu zajedničku korist. Pripuštanjem privatnika na tlo Zemljinog prirodnog satelita, automatski znači instalaciju (mogućnosti?) sukoba na tom nebeskom telu. Naime, privatnik zahteva da se njegovo ulaganje isplati, ne samo u smislu povraćaja investicija, već i mnogokratno oplodi, sve do stupnja eksploatacije ljudskog roda. Kako vidimo da se, ne baš preterani napori ljudi da reše ekonomsko-politički status Antarktika u korist celog ljudskog roda, razbijaju na njegovoj najprimitivnijoj karakteristici – isključivo vlastitoj koristi – je li za očekivati da će s Mesecom biti drukčije?
Pritom će se postavljati besmislena pitanja prvenstva dolaska na određeno područje najbližeg nam prirodnog nebeskog tela, mada je sasvim jasno da ni Ameri, ni Rusi, ni Mask, ni Bezos i ma koji narodi ili pojedinci, ne bi mogli sanjati o pristupu njemu, da u njihov poduhvat (kao i svaki drugi, ma koje vrste) nije uključeno znanje svih povesnih generacija i svih naroda čovečanstva. Ali, to kapital ponajmanje dira – on se, pored ostalog, rukovodi principom „ko prvi devojci, njegova devojka”, braneći to svoje „pravo” i oružjem po najveću moguću cenu, izraženu našim leševima. A posle Antarktika i Meseca sledi Mars, i tako redom…
Želi li se regulisati po ljudski rod najprioritetnije pitanje – njegov opstanak i humani međusobni odnosi njegovih pripadnika, biće potebno (ha, „biće potrebno!”) rešiti i pitanja dotaknuta ovim tekstom, dogovorima kojima će se iskreno pristupiti, ne u korist pojedinih država, ili milijarderskih izrabljivača, već sviju nas. Za sada, to je još domen naučne fantastike. Doklem, i da li je to pitanje s obzirom na povesna iskustva uopšte smisleno, jer u sebi sadrži zrnce nade da ga je moguće realizovati? Leševi se u međuvremenu roje, zarad naše nesposobnosti humanog pristupa problemu.
Hoće li se jednom ginuti zaklinjući se na antarktičke, lunarne ili marsijanske domovine, kao što se to radi na ovoj planeti? U osnovi, ništa drukčije od lava koji čuva svoju teritoriju, pre toga je označivši zapišavanjem. Naravno, ne radi se o ukidanju privatne inicijative, ali je jasno treba ograničiti, glede dobiti – oporezivanjem, u pogledu učešća radnika u upravljanju i deobi dobiti, kao i u pogledu učšća privatnog kapitala u projektima koji tangiraju celo čovečanstvo. Primerice, istraživanja svemira, klimatskih promena, zagađenja okoline, izumiranja vrsta, zdravstvenog sistema i sličnih stvari opšteg društvenog interesa.
Ništa nije beskonačno, neki kažu ni svemir, a to je čovečanstvo odavno shvatilo postavljajući u praksi ograničenja na bezbroj stvari (od prekoračenja brzine do pedofilije, incesta ili oduzimanja života, nažalost, samo u mirnodopskim uslovima), jedino nikako da se usredsredi na najvažniju stvar – ekonomiju, i primerenu dobit koju pojedinci smeju izvlačiti iz učešća u njoj! Poštuju li se postavljena ograničenja, nema nijednog razloga, sem težnje za prekomernim bogaćenjem, da se to ne učini i sa odnosima u privredi. Dolarske milijardere koji nakon smrti zaveštaju svoja bogatstva kojekakvim muzejima, bibliotekama, naučnim ili medicinskim ustanovama nazivamo filantropima, a niko ne broji mrtve koje su za svoga života njime mogli spasiti.
Korist celine mora biti bitnija od pojedinačne, tim pre što već i danas – u jednoj hipotetskoj situaciji preraspodele bogatstva sveta – nema razloga da svi ne žive na pristojan, ljudski način. Ali, hipoteza ukazuje da sve zavisi samo od nas, slagali se ili ne sa njom. Najnoviji primer uzajamne povezanosti i zavisnosti svih ljudi zemaljske lopte je pojava pandemije koronavirusa, no kako čovek ne uči od povesti više od ponavljanja mantre da od nje treba učiti, nisam uveren da će mnogo naučiti od ovog iskustva. Pandemije spram kojih je ova dečja igrarija (poput španskog gripa koji je zarazila trećinu čovečanstva i odneo do sto miliona života), svetski ratovi s desecima miliona mrtvih, ne računajući invalide, silovane i materijalnu destrukciju, nisu nas opametili, pa zašto bi onda ova pošast? To pre što kapital ustraje na tome da i obrazovnim sistemom zamrači opšti pogled na svet i stvarnost, a naročito se grozi etičkih pitanja.
Jedan regionalni list objavljuje tekst o kurikularnoj reformi, pod naslovom „Bolje da frizerke nauče sve o tehnikama šišanja nego da uče o Prvom svetskom ratu”. Daklem, sasvim je svejedno friziraju li nas frizerke ili dresirani majmuni, što bi kapitalu još više odgovaralo. Daleko je takvo shvatanje od Šuvarove – doduše propale – reforme školstva, ali teško je biti svetac u društvu kurvi, zar ne?
Ukoliko čovečanstvo ne razreši probleme sa aksiomima kapitalizma i prihvati one humanističke – problem je daleko širi od opisanih antarktičkog i lunarnog – teško će biti zaustaviti širenje neljudske etike, socijaldarvinističkog svetonazora i prikladnog mu delovanja u svemir. Nažalost, generacije su neosetljive na pouke prošlosti, ako ih povremeno i prihvate još ih brže zaboravljaju. Ko danas pati za žrtvama prvog globalnog svetskog sukoba, drugoga se prisećamo uglavnom u ideološkim prepucavanjima, a za dve-tri generacije ratovi na tlu bivše države biće samo maglovito sećanje, da ne nabrajam dalje. I takav ljudski rod nastoji u svemir, noseći sa sobom vrednosti više primerene prelaznom obliku od životinje ka čoveku, negoli humanistički oplemenjenoj vrsti.
Uostalom, zašto bi se to mene ticalo, konstatacija upravo u skladu s prethodno rečenim, na tragu onoga što bismo mogli, a nikako do sada da postanemo. Čitate li članke tehnologijom oduševljenih fanova – koja ne kažem da, sama za sebe ne izaziva oduševljenje – bez korelacije s mnogo bitnijim od nje, našim etičkim poimanjem njene primene, videćete da sve nekako vuče na konstataciju: „uzalud nam trud svirači”! Upravo prezreni literarni žanr naučne fantastike u najboljim tekstovima nudi pregršt mogućih budućnosti, od kojih ona što nas očekuje zavisi samo od našeg izbora. No, pogled većine ne doseže dalje od trajanja njihovih života. Mada u rukama posedujemo oružja savremene tehnologije, poput kosti u rukama pretka, ne zavaravajmo se.
Njihova se namena nije promenila. Napredak, kako ga shvataju generacije i generacije, izgleda da pleše na muziku drukčiju od nota iz zamisli najvećih humanista čovečanstva. Poput virusa koji nas je upravo pohodio, virus kapitalizma preti zahvatiti, ako već ne celu vasionu a ono barem deo do koga ćemo se proširiti. Neko je, sagledavajući posledice ljudske aktivnosti po prirodu, rekao da je „ljudski rod rak na tkivu svemira”. Ta se boleština može odstrani samo korenitom terapijom ili samoizlečenjem, što kanceru uglavnom ne pada na pamet. Dok Zemlja grca u njegovim početnim stadijumima, već ga širimo na najbliži svemir. Neka nam je bog u pomoći, što znači – ne očekujmo previše! Još smo u kosmičkim razmerama tek deca koja su se prevremeno dokopala igračaka, opasnosti igranja koje ni ne shvataju.
(Ilustracija NASA)
(Pulse)
