Kroz umetnost se može izraziti duh slobode i produžetak sebe, što produkuje samodisciplinu i priliku da se razvijamo u strpljenju.
Borivoj Vujić
Pisac i filozof Alber Kami (1913–1960), čiji se književni opus temelji na ideji apsurda ljudske egzistencije, tvrdi da svaki pojedinac treba da prihvati taj apsurd ali i da istovremeno traga za smislom, jer svet u kojem postojimo praktično ne dozvoljava uspostavljanje reda i harmonije. Prema Kamiju, apsurdni junak je onaj koji se probudio u apsurdu shvativši suštinu životnog besmisla. Ovakav koncept opstaje i neprekidno se produbljuje zahvaljujući tome što ga čovečanstvo negira. Oni koji steknu svest o apsurdu, doživljavaju oblik otuđenja koji je mučan i stvara duboki unutrašnji nemir. U svojem filozofskom eseju ,,Mit o Sizifu” upoređuje današnjeg čoveka s likom iz grčke mitologije. Govori o beskrajnoj ljudskoj borbi u pronalaženju smisla postojanja gde zapravo svaki pokušaj biva osuđen na neuspeh. U eseju razmatra teme banalnosti ljudske svakodnevnice, ništavila ljudskih želja i pokušaja, prisustva smrti i ravnodušnosti prirode, tražeći izlaz iz tog začaranog kruga.
Svi koji steknu svest o apsurdu mogu da se izbore sa unutarnjim nemirima kroz umetničko stvaralaštvo. Taj način postaje privilegovan i predstavlja manifestaciju slobode gde kreativnost pojedinca znači ,,pobunu protiv stvarnosti”. Upravo ta pobuna može dovesti do stvaranja određene vrednosti života. Umetnost dozvoljava umu da se odvoji i samim tim proširi svoje vidike doživljavajući nepoznate oblike lepote i radosti. Na taj način pojedinac može da kreira novu stvarnost, uređujući postojeći haos. U toj izmišljenoj stvarnosti koja nastaje iz nagona filozofskog razmišljanja, stvara se nešto novo u čemu se razvijaju složeni identiteti. Dizajniranje novog sveta ne potire činjenicu da je stvarnost i dalje superiorna, ali omogućuje kanalisanje tereta beznađa, stvarajući umetniku privremenu utehu.
Kroz umetnost se može izraziti duh slobode i produžetak sebe, što produkuje samodisciplinu i priliku da se razvijamo u strpljenju. Svaki aspekt umetničke kreativnosti pokreće stvaraoca na put prosvećene lucidnosti. Cilj umetnosti ima svoju vrednost ako čitalac shvati ponuđene misli apsurdizma stvarajući sopstvenu filozofiju o tome. Ako se vratimo Kamijevom apsurdističkom pogledu na život vidimo da on počinje analizom ovog pitanja sa naučnog stanovišta. ,,Posmatrajući celokupan univerzum, vidimo da je to jedno ogromno ravnodušno mesto gde zvezde ne mare za nas, a mi smo samo mala tačka u ogromnim bezdanima tame”.
To je prvi trag koji Kamija vodi zaključku da život kakvog mi proživljavamo nema smisla. Zatim se okreće religiji na koju se tradicionalno gleda kao na izvor smisla života. Međutim, on ističe da su čak i religijska uverenja na kraju zasnovana na iracionalnoj veri, a ne na dokazima. Razmatra ideje o pronalaženju smisla za svakog pojedinca. Taj pristup mnogi ljudi koriste, ali po Kamiju i taj put je na kraju uzaludan jer kakvo god značenje dali svom životu, ono će biti zasnovano na subjektivnoj naklonosti i mišljenju. Veruje, da je svaki pokušaj nametanja nekakvog smisla u niverzumu osuđen na katastrofu, pošto značaj koji želimo da stvorimo na kraju biva u suprotnosti sa dokazima i srušiće se pod teretom sopstvenog apsurda.
Apsurd nije nešto čega se treba plašiti ili ga izbegavati, to je nešto što treba prigrliti. Za Kamija, apsurd nije negativna sila već podsetnik da smo živi i da naši životi imaju vrednost čak i ako su na kraju besmisleni. U suštini, njegova filozofija nije toliko pesimistična, pre bi se moglo reći da je inspirativna, pošto nudi razrešenje kroz borbu, pobunu i revolt; protiv nametnutih moralnih vrednosti, protiv institucija, protiv obrazaca ponašanja, protiv standarda i šablona i protiv svega što ograničava i sputava ljude. Kami postaje hroničar bolesti svoga vremena, raspada svih sistema vrednosti, ističući buntovništvo kao osnovni izraz dostojan jednog čoveka.
(Pulse)
