Nalazi su pokazali da su osobe koje su doživele stotu imale niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina života nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu znatno razlikovale, stogodišnjaci su retko imali izuzetno visoke ili niske vrednosti.
Nekada je bila prava retkost da iko doživi stotu, danas je takvih sve više. Prema navodima, to je najbrže rastuća demografska grupa svetskog stanovništva koja se otprilike udvostručuju svakih deset godina od sedamdesetih prošlog veka. Nedavna studija, objavljena u naučnom časopisu GeroScience, otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući iznose holesterola i glukoze kod ljudi koji žive duže od 90 godina.
Naučnici među omiljene teme istraživanja svrstavaju dve grupe ljudi – starosti od 90 do 99 godina i od 100 i više, jer upravo oni mogu poslužiti za razumevanje kako da živite duže, možda i kako da ostarite zdravi. Do sada su proučavanja stogodišnjaka često bila malog obima i usredsređena na odabranu grupu; na primer, isključujući one koji žive u staračkim domovima. Najveće do sada, ispitalo je biomarkere ljudi koji su doživeli pun vek i njihovih vršnjaka koji su kraće živeli. Istraživanje je obuhvatilo 44.000 Šveđana od 64 do 99 godina. Učesnici su praćeni kroz podatke 35 godina – 1.224 ili 2,7% doživelo je stotu, a ogromnu većinu (85%) činile su žene.
Obuhvaćeno je 12 biomarkera krvi koji se tiču upale, metabolizma, jetre i bubrega, pothranjenosti i anemiju. Sve ovo je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću. Biomarker za upalu bila je mokracćna kiselina. Analizirani su i markeri za metabolizam, uključujući holesterol i glukozu, a i za jetru, kao što su alanin aminotransferaza (ALT), aspartat aminotransferaza (AST), albumin, gama-glutamil transferaza (GTT), alkalna fosfataza (ALP) i laktat dehidrogenaze (LD). Zatim kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), u vezi sa anemijom. Konačno, i albumin, biomarker u sprezi sa ishranom.
Nalazi su pokazali da su osobe koje su doživele stotu imale niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina života nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu znatno razlikovale, stogodišnjaci su retko imali izuzetno visoke ili niske vrednosti. Na primer, kod veoma malog broja nivo glukoze bio je iznad 6,5 mmol/L ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L. Za mnoge biomarkere i stogodišnjaci i nestogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su smernice određene na osnovu mlađih i zdravijih žitelja.
Istraživanje je pokazalo da su svi, osim dva (alanin i albumin) od 12 biomarkera povezani s verovatnoćom dostizanja 100 godina. Čak i nakon što se uzmu u obzir starost, pol i bolesti. U najnižoj od pet grupa za iznose ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima s višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera jetre su, takođe, smanjili svoje izglede da postanu stogodišnjaci. U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za jedne biomarkere, dok su za druge bile nešto veće.
Za mokraćnu kiselinu, recimo, apsolutna razlika iznosila je 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi u grupi s najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4% šanse da napune 100 godina, dok su u grupi s najvišim samo 1,5% stigli do stote. Čak i ako su razlike u načelu prilično male, one ukazuju na moguću vezu metabolizma, ishrane i dugovečnosti. Studija, međutim, ne omogućuje ikakve zaključke u vezi s tim koji su činioci načina življenja ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera. Ali je razumno pretpostaviti da ishrana i alkohol igraju važnu ulogu, a i geni i način života, piše Science Alert.
(Ilustracija Shutterstock)
(Nova)
