ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА

ТАЈНА ДУГОВЕЧНИХ У КРВИ

Visited 315 times, 1 visit(s) today

Налази су показали да су особе које су доживеле стоту имале нижи ниво глукозе, креатинина и мокраћне киселине од шездесетих година живота надаље. Иако се средње вредности нису знатно разликовале, стогодишњаци су ретко имали изузетно високе или ниске вредности.

Некада је била права реткост да ико доживи стоту, данас је таквих све више. Према наводима, то је најбрже растућа демографска група светског становништва која се отприлике удвостручују сваких десет година од седамдесетих прошлог века. Недавна студија, објављена у научном часопису GeroScience, открила је неке уобичајене биомаркере, укључујући износе холестерола и глукозе код људи који живе дуже од 90 година.

Научници међу омиљене теме истраживања сврставају две групе људи – старости од 90 до 99 година и од 100 и више, јер управо они могу послужити за разумевање како да живите дуже, можда и како да остарите здрави. До сада су проучавања стогодишњака често била малог обима и усредсређена на одабрану групу; на пример, искључујући оне који живе у старачким домовима. Највеће до сада, испитало је биомаркере људи који су доживели пун век и њихових вршњака који су краће живели. Истраживање је обухватило 44.000 Швеђана од 64 до 99 година. Учесници су праћени кроз податке 35 година – 1.224 или 2,7% доживело је стоту, а огромну већину (85%) чиниле су жене.

Обухваћено је 12 биомаркера крви који се тичу упале, метаболизма, јетре и бубрега, потхрањености и анемију. Све ово је у претходним студијама повезано са старењем или смртношћу. Биомаркер за упалу била је мокрацћна киселина. Анализирани су и маркери за метаболизам, укључујући холестерол и глукозу, а и за јетру, као што су аланин аминотрансфераза (ALT), аспартат аминотрансфераза (AST), албумин, гама-глутамил трансфераза (GTT), алкална фосфатаза (ALP) и лактат дехидрогеназе (LD). Затим креатинин, који је повезан са функцијом бубрега, гвожђе и укупни капацитет везивања гвожђа (TIBC), у вези са анемијом. Kоначно, и албумин, биомаркер у спрези са исхраном.

Налази су показали да су особе које су доживеле стоту имале нижи ниво глукозе, креатинина и мокраћне киселине од шездесетих година живота надаље. Иако се средње вредности нису знатно разликовале, стогодишњаци су ретко имали изузетно високе или ниске вредности. На пример, код веома малог броја ниво глукозе био је изнад 6,5 mmol/L или ниво креатинина изнад 125 µmol/L. За многе биомаркере и стогодишњаци и нестогодишњаци имали су вредности изван опсега који се сматра нормалним у клиничким смерницама. То је вероватно зато што су смернице одређене на основу млађих и здравијих житеља.

Истраживање је показало да су сви, осим два (аланин и албумин) од 12 биомаркера повезани с вероватноћом достизања 100 година. Чак и након што се узму у обзир старост, пол и болести. У најнижој од пет група за износе укупног холестерола и гвожђа имали су мање шансе да достигну 100 година у поређењу са онима с вишим нивоима. У међувремену, људи са вишим нивоима глукозе, креатинина, мокраћне киселине и маркера јетре су, такође, смањили своје изгледе да постану стогодишњаци. У апсолутном смислу, разлике су биле прилично мале за једне биомаркере, док су за друге биле нешто веће.

За мокраћну киселину, рецимо, апсолутна разлика износила је 2,5 процентних поена. То значи да су људи у групи с најнижим нивоом мокраћне киселине имали 4% шансе да напуне 100 година, док су у групи с највишим само 1,5% стигли до стоте. Чак и ако су разлике у начелу прилично мале, оне указују на могућу везу метаболизма, исхране и дуговечности. Студија, међутим, не омогућује икакве закључке у вези с тим који су чиниоци начина живљења или гени одговорни за вредности биомаркера. Али је разумно претпоставити да исхрана и алкохол играју важну улогу, а и гени и начин живота, пише Science Alert.

(Илустрација Shutterstock)

(Нова)

Visited 315 times, 1 visit(s) today

О аутору

administrator

Оставите коментар