Oбична и тамна материја нису потпуно независне, повезује их математичка симетрија која одређује својства њихових честица и сила. Та веза упућује да би и њихове масе могле бити повезане. Према новом сценарију, тамни неутрони, који би чинили већину тамне твари, око пет су пута масивнији од обичних протона. Ако је рани свемир створио отприлике једнак број и једних и других, резултат би био управо пет пута више тамне материје, чиме загонетна сразмера добија смисао.
Већина материје у свемиру потпуно је невидљива постојећим инструментима. Докази за њено постојање су свуда: од галаксија које се окрећу брже него што би требало до неочекиваних изобличења простор-времена. То су препознатљиви трагови тамне твари, тајанствене супстанце чија гравитација далеко надмашује количину видљиве материје. Иако нико не зна шта је она тачно, процењује се да је у свемиру има отприлике пет пута више од обичне. У новом покушају да објасни ту загонетку тим физичара из САД и Kанаде предложио је својеврсни периодни систем тамне материје, пише Science Alert. Нови модел могао би да објасни зашто је сразмера обичне и тамне твари баш таква и због чега то, вероватно, није случајно. Иако се пет пута већа количина тамне материје чини као велика разлика, те две вредности су заправо у истом реду величине.
Тренутно не постоји јасан разлог зашто би то било тако, што је појава позната као проблем подударности материје. У студији објављеној у електронском часопису аrXiv истраживачи, које је предводио физичар Пуjа Асади са Универзитета Kалифорнија у Санта Kрузу, наводи да би та подударност могла бити кључни траг. „Подударност у количини материје остаје најснажнији емпиријски показатељ да видљиви и тамни сектор можда нису повезани искључиво гравитацијом”, наводи се у научном раду. Ако су обична и тамна твар на неки начин повезане, њихова слична заступљеност могла би бити природна последица заједничког порекла.
Многи досадашњи кандидати за тамну материју били су врло једноставни, попут једне врсте честице, што тешко објашњава поменуту подударност. Због тога научници претпостављају да је потребан сложенији скуп састојака. Једна могућност јесте да тамна твар није само једна честица, већ цела скривена породица честица и сила, својеврсна огледалска слика материје која гради наш свемир. Ова идеја се темељи на теорији познатој као Мirror Twin Higgs, која представља верзију Стандардног модела физике у огледалу. У том моделу, обична и тамна твар нису потпуно независне, повезује их математичка симетрија која одређује својства њихових честица и сила. Та веза упућује да би и њихове масе могле бити повезане. Према сценарију који су изучили Асади и сарадници, тамни неутрони, који би чинили већину тамне твари, око пет су пута масивнији од обичних протона. Ако је рани свемир створио отприлике једнак број и једних и других, резултат би био управо пет пута више тамне материје, чиме загонетна сразмера добија смисао.
Претпостављени огледалски свемир, ипак, није савршена копија нашег. У нашем свемиру неутрони су нешто тежи од протона, па се слободни неутрони распадају у стабилне протоне. У огледалском издању које предлажу истраживачи, однос је обрнут. Тамни неутрони су лакши од тамних протона, што неутроне чини стабилним градивним блоковима тамне твари. То отвара питање могу ли се у таквим условима протони и неутрони спајати у стабилна атомска језгра. Према прорачунима, одговор је потврдан. Огледалски свемир могао би произвести властити, ограничени каталог тамних верзија хемијских елемената, попут хелијума, литијума, берилијума, бора, чак и угљеника. У одређеним околностима, најтежи елемент који може настати чинио би већину тамних атома, што отвара могућност постојања скупа тамних атома којим доминира тамни угљеник.
Описано тумачење има и необичне последице. Водоник, најједноставнији и најзаступљенији елемент у нашем свемиру, у огледалском био би нестабилан. Будући да су тамни неутрони лакши од тамних протона, тамни протон могао би захватити електрон и претворити се у неутрон, чиме би се атом водоника уништио. Ипак, тешки водоник, деутеријум, који садржи додатни неутрон, могао би бити стабилан. Идеја о тамним елементима сама по себи је интригантна, али води до још необичнијих могућности. Ако се тамне честице могу спајати у атоме, ти атоми могли би образовати сложеније структуре. Истраживачи указују да би се тежи тамни елементи могли кристализовати у чврсте остатке или начинити зрнца тамне прашине. Таква зрнца би плутала свемиром, а била би у интеракцији само с властитом тамном верзијом светлости, што би их чинило потпуно невидљивим.
Научници, чак, помињу могућност постојања огледалских звезда, хипотетичних тела од тамне материје, која би била знатно мања и гушћа од наших звезда. Иако је све ово засад само претпоставили начине на које би се могло открити њено постојање. Једна могућност лежи у расподели твари у свемиру. Интеракције у раном космосу могле су створити таласе који су оставили трагове у данашњој структури свемира, слично барионским акустичним осцилацијама (BАО). Те трагове у тамном сектору називају тамним акустичним осцилацијама (DАО) и препоручују да би се њихов отисак могао налазити у расподели тамне материје. За разлику од обичних, тамне осцилације могле би имати дводелни потпис, и то би омогућило разликовање описаног модела од других. Такође сматрају да би будући детектори честица могли тамне и обичне твари. „Наш рад представља прво детаљно, систематично истраживање последица ове класе модела. Он показује да одржив сектор тамне материје не мора бити феноменолошки стерилан, већ може пружити мерљиве трагове дубље повезаности”, закључују истраживачи.
(Илустрација Unsplash)
(Индекс)
