Научници су посебно фасцинирани прстеном сумрака на планети Проксима б – граничним појасом између две половине. Док су једна страна преврела, а друга залеђена, прелазни круг би могао имати стабилне температуре и умерену климу, што га чини идеалним уточиштем за потенцијалне облике живота. Али пут до потврде насељивости није без препрека.
На свега 4,24 светлосне године удаљености – што је у галактичким размерама тек један корак – налази се наш први сусед у Млечном путу: Проксима б. Тај свет је званично закорачио на научну сцену 2016. године захваљујући кампањи Бледа црвена тачка (Pale Red Dot). Тим који је предводио др Гиљем Англада-Ескуде са Универзитета Kвин Мери у Лондону потврдио је постојање стеновите планете која кружи око звезде Проксима Kентаури, отварајући ново поглавље у нашем разумевању космоса. Иако нам је Проксима б најближа егзопланета, још је не можемо видети директно на фотографији. Разлог је једноставан: њена звезда је превише сјајна, а планета јој је сувише близу, па се губи у бљеску својег сунца. Уместо тога, научници су је открили користећи методу радијалне брзине.
Упркос увреженом мишљењу, планете не круже око непомичних звезда. У стварности и планета и звезда плешу око заједничког центра масе. Будући да је звезда неупоредиво масивнија, тај центар се налази дубоко унутар ње, што узрокује да се она минимално тетура (wоbble) напред-назад. Управо су те сићушне промене у кретању звезде Проксима Kентаури омогућиле астрономима да прецизно израчунају постојање скривене планете. Нада да ће коначно добити и визуелни доказ лежи у технологији сутрашњице, пре свега у Екстремно великом телескопу (ЕLТ) који је у изградњи. Динамички профил Проксиме б доноси невероватне контрасте у односу на Земљу. Док нашој планети треба 365 дана да обиђе око Сунца, Проксима б своје путовање заврши за само 11,2 земаљских дана. Она се, наиме, налази на 7 милиона километара од своје звезде – што је тек 5% раздаљине између Земље и Сунца. Зашто се онда не претвори у ужарени камен попут Меркура?
Одговор лежи у типу звезде. Проксима Kентаури је црвени патуљак – звезда која је знатно мања, тамнија и хладнија од нашег Сунца. Да би остала довољно топла за постојање течне воде, планета мора бити у непосредној близини својег хладнијег сунца. Управо због тога се она налази у такозваној зони насељивости (Goldilocks), где услови теоретски дозвољавају постојање океана. Близина звезде узрокује феномен познат као синхрона ротација или плимска блокада. Проксима б је увек истом страном окренута ка својем сунцу, баш као што Месец увек показује исто лице Земљи. То је свет подељен на два екстрема:
- Дневна страна: Вечни дан под црвенкастим небом.
- Ноћна страна: Вечна тама и окована хладноћа.
Научници су посебно фасцинирани прстеном сумрака (Twilight Ring) – граничним појасом између две половине. Док су једна страна преврела, а друга залеђена, прелазни круг би могао имати стабилне температуре и умерену климу, што га чини идеалним уточиштем за потенцијалне облике живота. Али пут до потврде насељивости није без препрека. Највећа претња је високоенергетско зрачење којим црвени патуљак бомбардује своју планету. Без снажне заштите, атмосфера Проксиме б би могла бити просто одувана у свемир. Професор Скот Гауди са Државног универзитета у Охају указује на суштину: „Овај свет је бомбардован приличном количином високоенергетског зрачења. Није очигледно да ли ће имати магнетно поље довољно јако да спречи да цела атмосфера буде одувана”.
Научници су опрезни, јер су прорачуни о очувању атмосфере под таквим условима изузетно сложени, али управо то је чини најузбудљивијом космичком лабораторијом у нашем комшилуку. Kада бисмо успели да слетимо на Проксиму б, први осећај не би био стран, али би био приметан. Подаци указују на то да је она око 1,3 пута масивнија од Земље. То значи да је у питању чврст, каменит свет са нешто јачом гравитацијом. Ходајући површином, осећали бисте се само мало тежим него код куће – слично осећају који имате када на леђима носите мањи школски ранац.
Kада замислимо себе на том тлу с ранцем гравитације на леђима, природно се намеће питање: како заправо стићи тамо? Одговор веома много варира зависно од тога која се технологија користи:
- Традиционална технологија: Летелицом попут „војаџера 1” путовање би трајало незамисливих 73.000 година.
- Футуристичка визија: Пројекат Breakthrough Starshot планира слање минијатурних, ласерима погоњених сонди. које би се кретале знатно брже. Таква флота би могла да стигне за 20 година.
Оливије Гујон из Лабораторије за млазни погон у саставу НАСА сматра: „Ово је заиста преокрет у нашој области. Најближа звезда има могућу камениту планету у насељеној зони. То је велика ствар. И такође појачава већ постојеће доказе да су такве планете близу нас и да их вероватно има много. Ово је изузетно узбудљиво”. Откриће Проксиме б трајно је променило наше погледе. Она више није само тачка у даљини, већ снажан доказ да су стеновити светови у насељеним зонама вероватно уобичајена појава широм галаксије. Чињеница да се један такав налази такорећи иза угла појачава наду да универзум није пусто место.
(Астрономски магазин)
