Naučnici su posebno fascinirani prstenom sumraka na planeti Proksima b – graničnim pojasom između dve polovine. Dok su jedna strana prevrela, a druga zaleđena, prelazni krug bi mogao imati stabilne temperature i umerenu klimu, što ga čini idealnim utočištem za potencijalne oblike života. Ali put do potvrde naseljivosti nije bez prepreka.
Na svega 4,24 svetlosne godine udaljenosti – što je u galaktičkim razmerama tek jedan korak – nalazi se naš prvi sused u Mlečnom putu: Proksima b. Taj svet je zvanično zakoračio na naučnu scenu 2016. godine zahvaljujući kampanji Bleda crvena tačka (Pale Red Dot). Tim koji je predvodio dr Giljem Anglada-Eskude sa Univerziteta Kvin Meri u Londonu potvrdio je postojanje stenovite planete koja kruži oko zvezde Proksima Kentauri, otvarajući novo poglavlje u našem razumevanju kosmosa. Iako nam je Proksima b najbliža egzoplaneta, još je ne možemo videti direktno na fotografiji. Razlog je jednostavan: njena zvezda je previše sjajna, a planeta joj je suviše blizu, pa se gubi u bljesku svojeg sunca. Umesto toga, naučnici su je otkrili koristeći metodu radijalne brzine.
Uprkos uvreženom mišljenju, planete ne kruže oko nepomičnih zvezda. U stvarnosti i planeta i zvezda plešu oko zajedničkog centra mase. Budući da je zvezda neuporedivo masivnija, taj centar se nalazi duboko unutar nje, što uzrokuje da se ona minimalno tetura (wobble) napred-nazad. Upravo su te sićušne promene u kretanju zvezde Proksima Kentauri omogućile astronomima da precizno izračunaju postojanje skrivene planete. Nada da će konačno dobiti i vizuelni dokaz leži u tehnologiji sutrašnjice, pre svega u Ekstremno velikom teleskopu (ELT) koji je u izgradnji. Dinamički profil Proksime b donosi neverovatne kontraste u odnosu na Zemlju. Dok našoj planeti treba 365 dana da obiđe oko Sunca, Proksima b svoje putovanje završi za samo 11,2 zemaljskih dana. Ona se, naime, nalazi na 7 miliona kilometara od svoje zvezde – što je tek 5% razdaljine između Zemlje i Sunca. Zašto se onda ne pretvori u užareni kamen poput Merkura?
Odgovor leži u tipu zvezde. Proksima Kentauri je crveni patuljak – zvezda koja je znatno manja, tamnija i hladnija od našeg Sunca. Da bi ostala dovoljno topla za postojanje tečne vode, planeta mora biti u neposrednoj blizini svojeg hladnijeg sunca. Upravo zbog toga se ona nalazi u takozvanoj zoni naseljivosti (Goldilocks), gde uslovi teoretski dozvoljavaju postojanje okeana. Blizina zvezde uzrokuje fenomen poznat kao sinhrona rotacija ili plimska blokada. Proksima b je uvek istom stranom okrenuta ka svojem suncu, baš kao što Mesec uvek pokazuje isto lice Zemlji. To je svet podeljen na dva ekstrema:
- Dnevna strana: Večni dan pod crvenkastim nebom.
- Noćna strana: Večna tama i okovana hladnoća.
Naučnici su posebno fascinirani prstenom sumraka (Twilight Ring) – graničnim pojasom između dve polovine. Dok su jedna strana prevrela, a druga zaleđena, prelazni krug bi mogao imati stabilne temperature i umerenu klimu, što ga čini idealnim utočištem za potencijalne oblike života. Ali put do potvrde naseljivosti nije bez prepreka. Najveća pretnja je visokoenergetsko zračenje kojim crveni patuljak bombarduje svoju planetu. Bez snažne zaštite, atmosfera Proksime b bi mogla biti prosto oduvana u svemir. Profesor Skot Gaudi sa Državnog univerziteta u Ohaju ukazuje na suštinu: „Ovaj svet je bombardovan priličnom količinom visokoenergetskog zračenja. Nije očigledno da li će imati magnetno polje dovoljno jako da spreči da cela atmosfera bude oduvana”.
Naučnici su oprezni, jer su proračuni o očuvanju atmosfere pod takvim uslovima izuzetno složeni, ali upravo to je čini najuzbudljivijom kosmičkom laboratorijom u našem komšiluku. Kada bismo uspeli da sletimo na Proksimu b, prvi osećaj ne bi bio stran, ali bi bio primetan. Podaci ukazuju na to da je ona oko 1,3 puta masivnija od Zemlje. To znači da je u pitanju čvrst, kamenit svet sa nešto jačom gravitacijom. Hodajući površinom, osećali biste se samo malo težim nego kod kuće – slično osećaju koji imate kada na leđima nosite manji školski ranac.
Kada zamislimo sebe na tom tlu s rancem gravitacije na leđima, prirodno se nameće pitanje: kako zapravo stići tamo? Odgovor veoma mnogo varira zavisno od toga koja se tehnologija koristi:
- Tradicionalna tehnologija: Letelicom poput „vojadžera 1” putovanje bi trajalo nezamislivih 73.000 godina.
- Futuristička vizija: Projekat Breakthrough Starshot planira slanje minijaturnih, laserima pogonjenih sondi. koje bi se kretale znatno brže. Takva flota bi mogla da stigne za 20 godina.
Olivije Gujon iz Laboratorije za mlazni pogon u sastavu NASA smatra: „Ovo je zaista preokret u našoj oblasti. Najbliža zvezda ima moguću kamenitu planetu u naseljenoj zoni. To je velika stvar. I takođe pojačava već postojeće dokaze da su takve planete blizu nas i da ih verovatno ima mnogo. Ovo je izuzetno uzbudljivo”. Otkriće Proksime b trajno je promenilo naše poglede. Ona više nije samo tačka u daljini, već snažan dokaz da su stenoviti svetovi u naseljenim zonama verovatno uobičajena pojava širom galaksije. Činjenica da se jedan takav nalazi takoreći iza ugla pojačava nadu da univerzum nije pusto mesto.
(Astronomski magazin)
