У наредних неколико деценија бићемо сведоци развоју невероватних, али и застрашујућих технологија, које су до јуче биле само тема научне фантастике. Да ли би заиста требало да се забринемо?
Страх од технологије из будућности потиче још из времена индустријске револуције. Још тад су се људи бојали новотарија попут струје, аутомобила или возова. Ипак, требало је да стаса само једна или две генерације да би сви ови страшни изуми постали део свакодневице. Свака технолошка иновација има способност да нанесе штету, али се напредак технологије, уопштено, сматра добром ствари. Ово можда важи и за неке које изазивају највеће контроверзе, и чија примена представља озбиљну етичку и филозофску дилему. Неких се не треба плашити, неких треба, а неке већ увелико обликују нашу стварност.
Крионика
Упркос томе што делује као из филма научне фантастике, крионика се користи већ неко време. Постоје компаније које нуде да вас одмах по смрти замрзну, да би могли да вас врате у живот када медицина и технологија буду довољно напредовале и људи постали бесмртни.
Неке познате личности су се већ подвргле овој процедури – Џејмс Бедфорд, Тед Вилијамс, Џон Хенри Вилијамс – а сличан план имају и Бритни Спирс, Сајмон Кауел и Лари Кинг. Још увек је неизвесно када ће ови људи бити одмрзнути, а и сам процес замрзавања још увек је несавршен и сам по себи наноси непоправљиву штету телу. Такође, одржавање тела у оваквом стању није јефтино. Ипак, из угла гледања људи који су се определили за крионику, они немају ништа да изгубе, и јако малу шансу за велики добитак.
Доношење одлука
Корпорације попут „Гугла” и „Фејсбука” већ сакупљају огромне количине личних података који се употребљавају у системима за препоручивање. Да ли ће ускоро доћи дан када ће нам вештачка интелигенција препоручивати и оптималне одлуке везане за наш лични живот? Да ли ће ускоро ситуација у којој проводимо сате у мучном премишљању постати превазиђена?
Неки тврде да је оваква будућност ближа него што се чини – скандал „Кембриџ аналитике” открио је да забрињавајуће мало знамо о томе како се наши лични подаци користе за индиректно управљање нашим одлукама.
Вештачка уметност
Године 2018. слика коју је насликала вештачка неуронска мрежа је продата на аукцији за 432 хиљаде долара. У питању је посебна врста генеричке неуронске мреже која се користи за решавање креативних задатака, као што је компоновање, производња лажних вести или фотографије људи који не постоје. Шта год људи мислили о квалитету ових „уметничких дела“, у неким случајевима људи нису успели да утврде да ли је њихов аутор човек или машина. Другим речима, генеричке неуронске мреже могу да прођу уметнички Тјурингов тест.
Људи сматрају уметност нечим што је нужно везано за емотивне и интуитивне процесе, нешто што се не може симулирати коришћењем математичких формула. Ипак, људи имају и велику корист од самог бављења уметношћу и шансе да ће вештачка интелигенција уништити тај порив код људи прилично су слабе.
Очи у очи са андроидом
Роботи за секс
Прва сексуална помагала су старија и од земљорадње и од првих седелачких друштава – чак 28.000 година. Од настанка човечанства, поред оснивања градова, језика и науке, људи се баве смишљањем помагала за самостално задовољавање сексуалних потреба. Због тога није тешко претпоставити да ће ово бити једна од првих употреба технологије за развој човеколиких робота.
Постоји могућност да ће ови роботи на око бити потпуно идентични људима, док убрзани развој вештачке интелигенције отвара могућност формирања не само сексуалне, већ и емоционалне везе са андроидима. Штавише, већ се ради на развоју робота за секс који имају различите личности.
Главни страхови везани за појаву ове технологије су могућност хакерских упада у „мозак” робота, као и могућност да ће тражење живих партнера постати превазиђено и превелико малтретирање у поређењу са куповањем робота који може да задовољи сваку потребу коју може и партнер.
Наночипови
Такозвани нанити су нанороботи невидљиви голим оком, за које се претпоставља да ће једног дана бити распршени свуда око нас – у води, у ваздуху, у нашој храни и нашим телима. Потенцијално би се користили за многе ствари које су као из филма научне фантастике – пречишћавање животне средине, откривање и лечење болести, истраживање удаљених и неприступачних места и слично.
Проблем хаковања и злонамерних упада се опет намеће, мада га потенцијално ублажава то што би сваки наночип имао сопствени систем одлучивања уместо да имају централизован софтвер. Ипак, могућност потенцијалног хаковања робота који се налази у води или људском телу делује застрашујуће.
Мењање гена
Генетско инжењерство
Напредак у разумевању људске генетике је донео много предности. Међутим, циљ развијања генетски модификованог потомства требало би да буде елиминација генетских болести, али како одолети покушају да се усаде пожељне особина у наше потомке без ослањања на генетску лутрију.
Овим процесом може се елиминисати велика количина патње кроз коју пролазе људи рођени са генетским обољењима. Ипак, постоји велика бојазан да ће сав труд који смо временом уложили у прихватање разлика међу људима које су засноване на генима пасти у воду чим се појави могућност елиминисања и додавања ових особина.
Виртуелна стварност
Можда вам је већ позната технологија виртуелне стварности. Претпоставља се да је следећи корак технологија симулирања стварности, такозвана, свеобухватна виртуелна стварност и интерфејси за комуникацију мозга са рачунаром. Ова технологија би подразумевала директно управљање можданим таласима да би се симулирала стварност.
Али ту се не завршавају могућности које отвара оваква врста програмирања мозга – да ли бисмо могли и да елиминишемо своје страхове, променимо своју личност, прочитамо на хиљаде књиге у делу секунде? Одмах се поставља питање да ли ће могућност да се у потпуности транспортујемо у свет омиљеног филма или видео игре оштетити наш контакт са стварним светом. Можда ћемо све више губити жељу да се бавимо сопственим стварним, материјалним животом или чак и изгубити способност да га разликујемо од виртуелне стварности.
Још програмирају људи
Складиштење свести
Још један начин да преваримо смрт коришћењем технологије заснива се на техникама виртуелне стварности, доведеним до крајњег екстрема. Спекулише се да ће у будућности бити могуће да, након што наступи телесна смрт, људи своју свест складиште у електронском облику и да наставе да живе кроз рачунарски програм који би, налик на мозак, управљао складиштеним информацијама које су некад чиниле људски ум.
Ипак, мисао да нећемо никад заиста знати шта се деси са нашом свести након „дигитализације“ није тако безначајно застрашујућа. Наше тренутно разумевање људске свести сувише је ограничено да би се говорило о конкретним имплементацијама овог концепта. На пример, познато је да не постоје посебни неурони у мозгу за складиштење онога што називамо свест, већ она остаје мање-више непромењена упркос променама на неуронима.
Вештачка интелигенција
Ако бисмо развили систем заснован на вештачкој интелигенцији који је способан да, као и човек, научи било шта, то би теоретски био последњи изум који би људима икада био потребан. Кад би овакав систем постојао, постоји могућност да би он био способан да сам себи надограђује способности, до те мере да би далеко превазишао људску врсту.
Могућност масовног сукоба људи против машина је општеприсутна тема у делима научне фантастике. Проблем настаје у томе што је начин на који системи вештачке интелигенције уче и „рзмишљају толико различит од људских мисаоних процеса, да је тешко засигурно предвидети њихово понашање. Самим тим, што су ови системи моћнији, њихова способност да људима нанесу штету је већа. Важно је имати у виду да се технологије и друштвене норме за њихово коришћење развијају упоредо. Када је било која технолошка иновација у питању, савесна и одговорна примена је кључни фактор који одлучује да ли ће људи од неког изума имати велику корист и напредак или непоправљиву штету.
(Извор РТС)
