Ако се убрзање настави, могли бисмо се суочити с потпуно новим и досад невиђеним проблемом. Уместо додавања, можда ћемо морати одузети једну секунду. Такав сценарио, познат као негативна преступна секунда, никада није тестиран у пракси и могао би узроковати проблеме у глобалним рачунарским мрежама.
Време лети, а чини се да се и сама Земља врти све брже. Научници најављују да би у три дана у јулу и августу могло доћи до убрзања Земљине ротације, што ће скратити те дане за покоју милисекунду. Иако неприметна за нас, ова појава поставља важна питања пред научнике: убрзава ли се и само време и хоће ли светски мериоци времена морати предузети корак без преседана – одузети једну секунду?
Стандардни дан на Земљи траје тачно 86.400 секунди. Но, научници су предвидели да ће 9. јула (још није потврђено је ли био краћи), 22. јула и 5. Августа бити краћи за милисекунду или више. Најбржи дан забележен до сада био је 5. јула 2024., када је планета завршила своју ротацију 1,66 милисекунди брже од просека, објављује The Guardian.
Све до средине 20. столећа дужина дана дефинисала се једноставно – ротацијом Земље у односу на Сунце. „Земља се окрене једном дневно. Поделите то с 86.400 и добијете једну секунду”, објашњава др Мајкл Ваутерс из аустралијског Националног института за мјерење, који је службени ауторитет за мерење времена у тој земљи. „Одувек смо имали потребу радимо одређене радње у тачно време, од сетве усева до сложенијих друштвених активности. Kако се друштво развијало, расла је и потреба за све прецизнијим мерењем времена.”
Данас се време прати помоћу атомских сатова, неверовтно прецизних уређаја који мере време у наносекундама (милијардитим деловима секунде) и глобално су усклађени с Kоординисаним универзалним временом (UTC). Та прецизност није само академска. Др Дејвид Гозард, физичар са Универзитета Западне Аустралије, истиче да се модерна технологија ослања на савршену синкронизацију. „Рачунари, сервери, GPS, банкарски системи, електричне мреже и велики телескопи зависе од тачности која се мери у делићима милијардитог дела секунде. Подаци се преносе големом брзином и сваки пакет мора имати тачну временску ознаку да би систем знао гфе припада”, каже Гозард.
За разлику од савршено стабилног атомског сата, ротација Земље је неправилна. Дан може бити милисекунду дужи или краћи од просека. Један од главних узрока је, како наглашава Гозард, гравитациони плес Земље и Месеца. Месец својом гравитацијом ствара плиме и осеке, које делују попут благе кочнице и успоравају ротацију наше планете. Kада је Месец најудаљенији од екватора, тај је учинак слабији.
Олег Титов, научник из организације Geoscince Australia, напомиње да убрзања и успоравања прате сезонске трендове. „Најкраћи дани у години обично су у јулу и августу, након чега следи успоравање од новембра до марта”, подсежа Титов. Међутим, од 2020. године научници примећују општи тренд благог убрзања Земљине ротације. „Иако постоји консензус да ће Земља дугорочно поново успорити, искрсава ризик да би фаза убрзања могла потрајати и неколико деценија”, упозорава он.
Kако се милисекунде гомилају, време темељено на ротацији Земље (UT1) све се више удаљава од службеног, атомског времена (URC). Да би се та разлика премостила, мериоци времена су од 1972. повремено додавали такозвану преступну секунду. Последња је додата 2016. године. „Имамо атомске сатове који су далеко супериорнији, али их присиљавамо да се ускладе са старијим, неправилним системом”, исриче Гозард, који поздравља одлуку да се с додавањем преступних секунди престане од 2035. године.
Но, ако се убрзање Земље настави, могли бисмо се суочити с потпуно новим и досад невиђеним проблемом, пише The Guardian. Уместо додавања, можда ћемо морати одузети једну секунду. Такав сценарио, познат као негативна преступна секунда, никада није тестиран у пракси и могао би узроковати проблеме у глобалним рачунарским мрежама, упозорава Ваутерс.
Ипак, за већину људи неколико милисекунди не значи апсолутно ништа. „Ионако произвољно додајемо и одузимамо цео сат због љетног рачунања времена или користимо исте временске зоне на стотинама километара”, подсећа Гозард. Ваутерс се слаже, закључујући да би разлика од једне милисекунде била потпуно неприметна људском оку и мозги: „Чак и да се у току једног столећа магомила разлика од неколико секунди, нико то заправо не би приметио.”
(устрација NASA)
(Индекс)
