Ako se ubrzanje nastavi, mogli bismo se suočiti s potpuno novim i dosad neviđenim problemom. Umesto dodavanja, možda ćemo morati oduzeti jednu sekundu. Takav scenario, poznat kao negativna prestupna sekunda, nikada nije testiran u praksi i mogao bi uzrokovati probleme u globalnim računarskim mrežama.
Vreme leti, a čini se da se i sama Zemlja vrti sve brže. Naučnici najavljuju da bi u tri dana u julu i avgustu moglo doći do ubrzanja Zemljine rotacije, što će skratiti te dane za pokoju milisekundu. Iako neprimetna za nas, ova pojava postavlja važna pitanja pred naučnike: ubrzava li se i samo vreme i hoće li svetski merioci vremena morati preduzeti korak bez presedana – oduzeti jednu sekundu?
Standardni dan na Zemlji traje tačno 86.400 sekundi. No, naučnici su predvideli da će 9. jula (još nije potvrđeno je li bio kraći), 22. jula i 5. Avgusta biti kraći za milisekundu ili više. Najbrži dan zabeležen do sada bio je 5. jula 2024., kada je planeta završila svoju rotaciju 1,66 milisekundi brže od proseka, objavljuje The Guardian.
Sve do sredine 20. stoleća dužina dana definisala se jednostavno – rotacijom Zemlje u odnosu na Sunce. „Zemlja se okrene jednom dnevno. Podelite to s 86.400 i dobijete jednu sekundu”, objašnjava dr Majkl Vauters iz australijskog Nacionalnog instituta za mjerenje, koji je službeni autoritet za merenje vremena u toj zemlji. „Oduvek smo imali potrebu radimo određene radnje u tačno vreme, od setve useva do složenijih društvenih aktivnosti. Kako se društvo razvijalo, rasla je i potreba za sve preciznijim merenjem vremena.”
Danas se vreme prati pomoću atomskih satova, neverovtno preciznih uređaja koji mere vreme u nanosekundama (milijarditim delovima sekunde) i globalno su usklađeni s Koordinisanim univerzalnim vremenom (UTC). Ta preciznost nije samo akademska. Dr Dejvid Gozard, fizičar sa Univerziteta Zapadne Australije, ističe da se moderna tehnologija oslanja na savršenu sinkronizaciju. „Računari, serveri, GPS, bankarski sistemi, električne mreže i veliki teleskopi zavise od tačnosti koja se meri u delićima milijarditog dela sekunde. Podaci se prenose golemom brzinom i svaki paket mora imati tačnu vremensku oznaku da bi sistem znao gfe pripada”, kaže Gozard.
Za razliku od savršeno stabilnog atomskog sata, rotacija Zemlje je nepravilna. Dan može biti milisekundu duži ili kraći od proseka. Jedan od glavnih uzroka je, kako naglašava Gozard, gravitacioni ples Zemlje i Meseca. Mesec svojom gravitacijom stvara plime i oseke, koje deluju poput blage kočnice i usporavaju rotaciju naše planete. Kada je Mesec najudaljeniji od ekvatora, taj je učinak slabiji.
Oleg Titov, naučnik iz organizacije Geoscince Australia, napominje da ubrzanja i usporavanja prate sezonske trendove. „Najkraći dani u godini obično su u julu i avgustu, nakon čega sledi usporavanje od novembra do marta”, podseža Titov. Međutim, od 2020. godine naučnici primećuju opšti trend blagog ubrzanja Zemljine rotacije. „Iako postoji konsenzus da će Zemlja dugoročno ponovo usporiti, iskrsava rizik da bi faza ubrzanja mogla potrajati i nekoliko decenija”, upozorava on.
Kako se milisekunde gomilaju, vreme temeljeno na rotaciji Zemlje (UT1) sve se više udaljava od službenog, atomskog vremena (URC). Da bi se ta razlika premostila, merioci vremena su od 1972. povremeno dodavali takozvanu prestupnu sekundu. Poslednja je dodata 2016. godine. „Imamo atomske satove koji su daleko superiorniji, ali ih prisiljavamo da se usklade sa starijim, nepravilnim sistemom”, isriče Gozard, koji pozdravlja odluku da se s dodavanjem prestupnih sekundi prestane od 2035. godine.
No, ako se ubrzanje Zemlje nastavi, mogli bismo se suočiti s potpuno novim i dosad neviđenim problemom, piše The Guardian. Umesto dodavanja, možda ćemo morati oduzeti jednu sekundu. Takav scenario, poznat kao negativna prestupna sekunda, nikada nije testiran u praksi i mogao bi uzrokovati probleme u globalnim računarskim mrežama, upozorava Vauters.
Ipak, za većinu ljudi nekoliko milisekundi ne znači apsolutno ništa. „Ionako proizvoljno dodajemo i oduzimamo ceo sat zbog ljetnog računanja vremena ili koristimo iste vremenske zone na stotinama kilometara”, podseća Gozard. Vauters se slaže, zaključujući da bi razlika od jedne milisekunde bila potpuno neprimetna ljudskom oku i mozgi: „Čak i da se u toku jednog stoleća magomila razlika od nekoliko sekundi, niko to zapravo ne bi primetio.”
(ustracija NASA)
(Indeks)
