ARGUSOV POGLED

KAKO DRESIRATI OVCU

265 pregleda

Uspeh je takoreći stopostotni, i ne poznajem ovcu koja se ne kliberi sinhrono s nasnimljenim smehom, ili ne piški u pauzama za olakšanje bešike. Sloboda leži u slobodnoj bešiki, to je barem evidentno. Da vas ne zamaram, jer vi se svakako više bavite sobom no ovcama; svako zainteresovan za temu naći će hiljade načina dresure ovaca – od jaganjaca do zrelih pripadnika stada, uključujući ovnove predvodnike.

 

Ladislav Babić

 

Za naočarku je to sasvim jasno; jednolikim tonovima muzike praćene ritmičkim pokretima frule u rukama, ona radi što fakir želi. Za lavlji šou preskakanja kroz plameni obruč potrebno je, međutim, izokrenuti stolicu u levoj i bič u desnoj, da bi svojevoljno skakutao kroz vatru. I foke, i slonovi i psi, sve je to dresurabilno klasičnim metodima „šargarepe i štapa”, a za uspješno izvođenje postavljenih zahteva bivaju nagrađeni dobačenom ribom, kockom šećera ili već nečim što stimuliše prodaju životinjskog dostojanstva.

Ovce su, međutim, specifičan slučaj. U prirodnim uslovima brane se od vukova zbijanjem u stado, i umesto da im se suprotstave radije napadaju ovce nekog drugog stada, pod izgovorom da su one nešto sasvim drugo. Stoga su za njih potrebne rafiniranije, sofisticiranije metode od stolica, biča, štapa ili ma kojih pretnji silom. Krave, pokazalo se, vole muziku (naročito klasičnu), što ih stimuliše da povećaju proizvodnju i davanju mleka. Ovce, s druge strane, vole televiziju, što je jednako naučno dokazano, mada su mi se dokazi negde zagubili kao Zbrkićeva saradnja s prostitutkama ili Krokolindino dokazivanje antifašizma njenih predaka.

Ako ste odmah pomislili na laži ovčijih zvaničnika, revizije povesti ili slavljenje ovčijijh zločinaca, duboko ste se prevarili jer ovce ne mare za obrazovanje, istorija im je tabula rasa, reklame gutaju uz svaki obrok, medijskim trabunjanjima političara i popova veruju više no svojoj svojti, zastave i himne nisu u pitanju, a slavljenje koljačkih primeraka uvek prebacuju drugima, mada im je samosvojan običaj uzdizanja vlastitih – dakako, uvek samoodbrambenih – pripadnika „različitih” istovrsnih. Ne, ne, u dobokoj ste zabludi!

Eto, recimo, u onom totalitarizmu ovce su blejale (smejale se) na smešne, i tonski sasvim različito blejale (plakale) na tužne stvari; znale su ih prirodno razlikovati i prirodno na njih reagovati. Nastupom demokrakije shvatilo se kako ih je neophodno školovati razaznavanju svetlih od tamnih strana ovčjeg života, da bi im se probudio komunizmom zatrti optimizam u iščekivanju striganja i potonjeg klanja. Stoga su, prvo na Zapadu, što su ubrzano prihvatile i istočne zemlje tek izašle iz ralji totalitarizma, odlučili sve humorističke serije na kakve su ovce dotad spontano reagovale, snabdeju (i retrogradno) nasnimljenim smehom, navodno prirodno proizašlim prilikom prikazivanja opitnih epizoda u studiju. Treba ovcu obrazovati da shvati šta je smešno, a ne da se svojevoljno – ne daj bože – iz dna duše smeje čak i klasičnim, nemim Čaplinovim filmovima.

Bio je to pogodak u „sridu”, pa potomačka jagnjad dan-danas razvlači usta na blejanje, čim se začuju prvi akordi smeha, što će reći – na svaku drugu izgovorenu reč! Još i više; anticipirajući salve smeha koje će slediti, rastežu gubice čim glumci otvore usta da udahnu za novu, svakako smešnu rečenicu, jer – nije li kapitalizam srećno društvo u kojem je sve smešno, sem njega samog? Metuzalemi se, svakako, prisećaju Čkalje i Mije u „Servisnoj stanici”, „Muzeju voštanih figura”, „Ogledalu građanina Pokornog” ili „Sačulatcu”; navedoh tek par serija iz podugačkog spiska eksjugoslovenskih, u konkurenciji s današnjima nalik na šekspirijanske tragedije koje izazivaju potoke suza.

Uvereni ste da sam totalno skrenuo s uma ustvrdim li da su ovcama i strane televizijske serije, poput „U autobusu”, „Mućke” ili „Alo, Alo!” emitovane bez nasnimljenog smeha, samo kako bi ih – prateći beskrajno dosadne glumačke kreacije – uverile u tugu, jad i čemer kapitalističkih torova. Današnja jagnjad ne slute strahote kad te totalitarizam ubija tišinom nasnimljenom na televizijske uratke, jednim od najdelotvornijih oružja ondašnjih režima, što je – srećom – kapital zauvek promijenio inovativnim postupkom ukalupljivanja članova stada, na putu stvaranja „novog oblika života”.

Nespornim uspehom ovakvog pristupa, dreseri su odlučili proširiti metode. Teško je zamisliti bezdušni pritisak totalitarnih društava na ovce i njihovu bešiku, kada su bile prisiljene u jednom dahu gledati filmove i serije u trajanju od više sati, bez prekida za neki ekonomsko propagandni blok emitovan tek po njihovom završetku, u pauzi između dva programa. Znam bar nekoliko ovaca koje su se tokom gledanja upiškile (i par njih koje su čak, he, he…) pod podmuklom presijom vlasti perfidno delujuće na stado. I to je trajalo, trajalo, sve dok nije svanulo!

Pritiska vas bešika? No problems! Strpite se minut-dva i eto prekida filma upravo na najzanimljivijem mestu (nekoliko puta za njegovo trajanje), kako bi vam omogućili demokratsko obavljanje male i velike nužde, osveženje sokićem ili posluženje grickalica, primerice, a ne podlo emitovanje propagandnih poruka tek na kraju, kad bezglavo jurite klozetskoj školjki da se olakšate od nametnutih pritisaka.

„Otpor velikim tehnološkim kompanijama motivisan je osećajem da smo pretvoreni u korisnički proletarijat. Sedamdesetih i osamdesetih godina nervirali smo se kada bi nas neki komercijalni kanal zasuo reklamama pred sam kraj napetog filma ili košarkaške utakmice (to se zbivalo u kapitalizmu, kad su dreseri tek eksperimentarsali sa stadom). Danas i ne primećujemo trikove kojima nam u realnom vremenu vezuju pažnju da bi je ponudili na prodaju. Otuđeni od tržišta i trgovine čiji smo predmet postali, svedeni smo na zupčanike u proizvodnom procesu u kojem možemo da učestvujemo isključivo kao proizvod” („Čiji je Gugl”, Janis Varufakis).

Uspeh je takoreći stopostotni, i ne poznajem ovcu koja se ne kliberi sinhrono s nasnimljenim smehom, ili ne piški u pauzama za olakšanje bešike. Sloboda leži u slobodnoj bešiki, to je barem evidentno. Da vas ne zamaram, jer vi se svakako više bavite sobom no ovcama; svako zainteresovan za temu naći će hiljade načina dresure ovaca – od jaganjaca do zrelih pripadnika stada, uključujući ovnove predvodnike.

 

Stvari nalik iznesenim primerima stižu iz Amerike, planetarnog Jerusalima dresure kojem se klanjaju belosvetski dreseri, uvozeći odatle i načela etičkog ponašanja kako im bivaju servirana, s obzirom da je u ovdašnjim torovima nestalo svakog kriterijuma samostalnog raspoznavanja etičke i moralne suštine. Možda je nešto izolovanih primeraka stada zametilo da se već odavno prilozi u vestima naših televizijskih stanica, najavljuju rečima: „Evo priče”. Nekad, u onom bezdušnom sistemu reklo se otprilike: „Evo izveštaja”.

Izveštaj je objektivna novinarska forma, dok je priča naprosto bajka, skaska, glasina koju urednici uvaljuju kao pogled na stvar o kojoj govori prilog. „Ivica i Marica”, „Vuk i sedam jarića” ili „Tri praseta”, s obzirom da dresirane duše bivaju prijemčivije za takav tip spoznaje stvarnosti. Televizija je relativno novi izum, ali metode ovčijih dresura sežu u prapovest. Oduvek je postojao dreser koji je, prilagođavajući metode svojim potrebama i mehanizmima što mu stajaše na raspolaganju, podučavao ovce vladanju prikladnom stadu… htedoh reći – pastiru! Još davno, čitamo u Bibliji: „Što vam se čini? Ako neki čovjek imadne sto ovaca i jedna od njih zaluta, neće li on ostaviti onih devedeset i devet u gorama i poći u potragu za zalutalom? Posreći li mu se te je nađe, zaista, kažem vam, raduje se zbog nje više nego zbog onih devedeset i devet koje nisu zalutale.”

Kako je pastirima i jedna jedina nedresirana živuljka bila odveć (naime, mogla bi zaraziti celo stado!), te su je po svaku cenu nastojali vratiti gomili, tako i savremeni dreseri nastoje sprečiti raspad stada. To što se danas nazivaju kapitalistima nevažna je malenkost; oni podjednako usmeravaju čopor u skladu s vlastitim interesima. Upravo je u tome vascela veličina ljudskog roda; u prepoznavanju ljudi od ovaca, e kako bi se potonje prinele civiliziranom vladanju bez nepotrebne upotrebe sile. Ako baš nije nužno.

Eto, recimo, novi nacrt zakona u Danskoj predviđa zatvor za kritičare liberalne demokratije i NATO pakta, što samo svedoči kako kapitalizam – ma koje varijante, od grabljivog do liberalnog, nekog s „humanim licem” – koristi sve moguće metode za očuvanje dreserskih privilegija. Prvo umivene, kojima je zadatak prestrašiti stado, do – u završnici – brutalnih u kojima lipti krv. Skoro bih uzviknuo: „Proleteri svih zemalja – ujedinite se!”, jer se pred vašim očima kapital ujedinjuje i deluje, da nisam svestan da se radi samo o ovcama.

Kao što rekoh, ni u snu mi izneseno ne pada na pamet povezivati s politikom ili revizijama istorije, a ne daj bože ni legalizaciju prostitucije ili marihuane s mogućom dobiti od deonica što rastu do neba ili porezom koji su vlasti sposobne iscediti iz suve krpe, a kamoli ne iz ovčijih alata za reprodukciju ili osećaja zadovoljstva pri dimljenju trave. Ne i sto puta ne! Kapital je na dobrom, ispravnom putu, ispuniti zaveštanje Dresera svih dresera: „Imam i drugih ovaca, koje nisu iz ovog stada. I njih treba da dovedem i glas će moj čuti i biće jedno stado, jedan pastir”, da bi sve uterao u tor gde će ih nesmetano strići, musti i priklati, kako već to i priliči svakoj dobroj, poslušnoj pripadnici dresirane gomile. Uostalom, za šta drugo ovce služe?

Pozabavimo se u nastavku manje eksplicitnim oblicima dresure, koje blesavije ovce ni ne prepoznaju takvima. Gledam neki dan na televiziji britanski dokumentarac „Jesu li video-igre zaista toliko štetne?”, u kojem se na znanstveni način preispituju ljudske predrasude(?) o najnasilnijim video-igricama: „Doznaćemo i o naučnim testiranjima koja se sprovode širom sveta da bi se shvatio učinak igranja video-igara na ponašanje, fiziologiju i neurobiologiju. Pokazuju li igrači koji igraju najnasilnije video-igre i nasilnije ponašanje? Snalaze li se bolje u prostoru? Imaju li brže reakcije od onih koji ne igraju video-igrice? Koliku zavisnost video-igre zapravo izazivaju i da li je moguće da kod igranja video-igara postoje pozitivni učinci?”, kaže najava.

Prosečan čovek, uglavnom, ima dva kontradiktorna stava spram najnasilnijih video-igrica, onih u kojim učestvujete kao ubica što puca na sve što se miče, udovi lete uokolo, a morate uključiti i crpku za odvođenje hektolitara krvi da se ne udavite u njoj. Dakle, dok jedni uživaju do faze opsednusti i zavisnosti, u kratkim trenucima povratka u realni svet tvrdeći da virtuelni zločini nimalo ne menjaju njihovu psihu, drugi zauzimaju sasvim dijametralan stav. Posle gledanja dokumentarca, a svaki film tog žanra trebalo bi makar malčice prosvetliti gledaoce, potonji ostaju bez ikakvog uverenja. Tabula rasa, kojoj jedino preostaje baciti se na igranje violentnih videoigrica, i tek pri kraju realnog života – zavisno od broja stvarno pobijenih članova porodice, suseda, sugrađana, migranata ili ma čega dvonožnog što se naziva Homo sapiens – formirati stav.

Naime, uz proizvođače igrica, akademske titule psihologa, psihijatara, neurologa, neurohirurga i inih stručnjaka za naš mozak i ponašanje, doznajemo da igranje nasilnih igrica apsolutno nije štetno, naprotiv – izaziva niz pozitivnih učinaka, uporede li se njihovi fanovi s „normalnim” svetom. Pa doznajemo za veću brzinu reakcije igrača, širi dijapazon prostornog opažanja, a jedan neurohirurg čak je smislio igricu koju bi trebalo da igraju specijalizanti njegove struke da bi usavršili opažanja i preciznost pokreta u toku operacija na najkompleksnijem delu hardvera koji svemir poznaje – ljudskom mozgu!

Uzevši u obzir viđeno, prihvatio sam se (ja, profesionalni ubica) igranja tih tvorevina da usavršim finese zanata, sebi i žrtvama na korist. Priznaćete da nije isto umirete li minutima krkljajući, očajnički pokušavajući da se rešite stiska čelične sajle oko vrata ili je to očas gotovo – brzo i bezbolno, na najhumaniji način koji vam mogu priuštiti. Obrisanom mozgu, ipak, proklija pitanje, jesu li najbrutalnija nasilja praćena šarolikim spektrom ubilačkih metoda dozvoljena? Svakako jesu, inače se ne bi hiljadugodištima zbivala oko nas, u vremenu izdeljenom na segmente kažnjive prirode kad se odmaramo od krvoprolića, i one u kojima se pritajene ubice u vama razulare pod patronatom domovine, koja ne pita gde i kako ste – možda igrajući video-igrice? – usavršili umeće.

Sva ta elita proizvođača i specijalista koji objašnjavaju uticaj virtuelne smrti na realnu psihu igrača, dolazi – svaki sa vlastitog kraja interesa (najpoticanijeg agensa ljudskog roda!) – do negativnog rezultata spram opasnosti od psihološke devijacije i pozitivne korelacije igranja nasilnih igara na kojekakve fiziološke faktore moguće iskoristivosti: od profesionalnih ubica, astronauta ili vrhunskih lekara. Niko od njih nije se domakao, primakao, približio, makar samo ovlaš dotaknuo suštinskog pitanja ležećeg u temeljima humanističke etike, za koju kao da nikada nisu čuli. Da li je nasilje u temeljima naše vrste, i je li iole opravdano?

Odgovor se čini sasvim jasnim: kao dijelu životinjske vrste svakako je negde u genima, kao kod svih njenih pripadnika. Kao, pak, delu (navodno) očovečene vrste, koja ne nasleđuje samo relikte već stvara i vlastite osobine iznad njih, ono je sem u samoobrani nedopustivo! Pa, ako je tako, zašto nas svuda u životu i medijima prati, biva popularisano, svedeno na zabavu, praćeno orgazmičkom strašću igrača, čitača, gledača i proizvođača (od pisaca do filmskih scenarista i stvaralaca video-igara) koji delima – a mi njihovim prihvtćanjem – dokazuju da je ono naša sastavnica, istovremeno nas uveravajući da virtuelizacija nasilja ne utiče na njegovu realnu ekscitaciju? Prema njima, ja sam neagresivni pripadnik svog roda koji se u dokolici zabavlja špricanjem krvi po ekranima, a povremeno i po realnim telima, što oni ne spominju ili odvajaju od uticaja mojih „zabavnih” iskustava. Kakve sve to, s pravom pitate, veze ima sa dresurom ovaca?

Jednostavno, čovek uma ispražnjenog argumentima stručnjaka i proizvođača igrica (shvatljivo s gledišta gomilanja profita), savršeno je dresiran za ovcu delujuću prema pastirskim zahtevima. U miru si na lancu zakona i otrzanje s njega baca te u robijaške okove, a sad je nastupilo vreme (rat) da pokažeš ubilačke talente praćene odlikovanjima i uzdizanjima u rang heroja i vitezova. Na praznu ploču može se upisati štogod se želi, ostavljajući dreserima na volju da, prema vlastitom nadahnuću, od ovaca prave spodobe koje potrebuju u dani čas, za dani zadatak! Ovce isprana uma najpodatnije su za najveći uspeh dresure nad njima; vernost svom dreseru! Koga će, bio proizvođač proizvoda što im utrapljuje, bilo vlast kojoj ona olakšava manipulisanje stadom, u blaženoj pokornosti slediti, kako god odlučili u svrhu vlastite koristi.

Sofisticiranija dresura drugog tipa i opsega – skoro da bi se mogla nazvati mešavinom dresure i samodresure – sprovodi se na lingvističkom polju (neću o naturanju kroatističkih staro i novotvorenica). Ne samo što je radnik izumro u korist delatnika, već se uticajem stadionskih „adolfića” Ciganin smatra uvredljivim nazivom (lično ih nazivam Romima, jer su se tim imenom deklarisali kao narod); američki rasisti zagadili su reč crnac – čovek crne boje kože – pa se danas kaže afroamerikanac, mada mu je boja kože ista; homoseksualci su se pretvorili u gejeve zbog pritiska homofobnih grupa, iako su jednakih seksualnih navika; invalidi su postali osiji (osobe s invaliditetom), iako je značenje sasvim jednako; slaboumni postaju osobe s teškoćama u razvoju; a zaista je čudno da usled povijesnih antisemitskih ispada još smemo Jevreje tako nazivati. Na svetu uskoro neće biti budala, glupana, kretena, tikvana, zevzeka, guzolizaca, pizdi, drolji, jebanja, pedera, homića, tokmaka, topuzina, hulja, seronja, pipanja, drkanja, drkadžija, odjebavanja, secikesa, kurčenja, kurviša, kurvi, mudonja, bezjaka, bitangi, bilmeza, šonja, uštvi, ljiga, kenjaca, papaka, picopevaca, šljama i šupčina, osoba i radnji sličnih značenja.

Sve će to, u ime etičkih, rodnih, polnih, političkih i inih korektnosti(?) postati tek mrtvo rečničko blago, ili literarne fikcije čije čitaoci neće shvatati značenje. Ekstremne feministkinje insistiraju na pravu ravnopravnog ženskog gramatičkog roda u jeziku, uprkos stoletno uvreženoj upotrebi reči. To dovodi do redundantnih rečenica tipa „Ona je direktorica škole”, u kojima se nepotrebno dvaput iščitava pol osobe (ona, direktorica). Kako je direktor oznaka statusa u činovničkoj hijerarhiji (nezavisna od pola), koja se tradicijom (usled prevlasti patrijarhalnih društava, o čemu nema dvojbi) učvrstila u jeziku, podjednako je informativno reći: „Ona je direktor škole”, kako glede pola tako i funkcije osobe. Dodeli li se ženi najniži stupanj Ordena legije časti – vitez, hoće li biti vitezica ili viteškinja Legije časti? S obzirom na činjenicu da u našim jezičkim varijantama – da ne pominjemo svetske jezike – ne postoji striktno podudaranje prirodnog i gramatičkog roda (junačina, momčina, devojčurak, curetak, braća, gospoda, seljačina…; u gramatici postoje srednji i opšti rod), ostvarivanje kvaziravnopravnosti polova na lingvističkom području, a napose optužbi za seksizam u jeziku od strane tzv. feminističke lingvistike (u novije vreme se posebno LGBTIQ grupa bori na lingvističkom polju protiv društvene opresije), nije doli marginalni, ako ne i jalov posao.

Jezik svakako reflektuje odnose moći u društvu (ne samo neravnopravnost polova), ali usredsređenost na rodne razlike u jeziku neće promeniti postojeće odnose, ispravljanje pak kojih se može prirodno odraziti na oblikovanje jezičnih normi. Svi bi nešto revidirali unatrag, od povesti do jezikoslovlja, nesposobni urediti vlastiti svet. Još malo, nastavi li se trend lingvističke kvazikorektnosti u funkciji ispravljanja neravnopravnosti polova, moraćemo prepravljati dela literarnih klasika vodeći računa o suštinama, a ne o formama njihova izražavanja. Umesto da se žene (dakako, ne samo one!) za jednakopravnost polova bore na ekonomskom i socijalnom polju (za to treba i delatno suprotstavljanje, na vlastitom radnom mestu, upravljačkim elitama!), mnoge gube energiju vršeći navodno fundamentalne jezičke promene, zabacujući tradiciju na tom polju, dublju od „tradicije” pozdrava „Za dom spremni” ili boje početne kockice u grbu. Hoće li muška teta u vrtićima postati tetak, i zašto mušku medicinsku sestru ne nazivamo medicinskim bratom već medicinskim tehničarem, odnosno obratno – zašto su medicinske sestre i dalje sestre, a ne medicinske tehničarke?

Ne radi se o ukidanju prirodno prihvaćenih termina ženskog gramatičkog roda, ali sve ima meru. S istim formalno moralnim pravom na koji ekstremne feministkinje zahtevaju alternativni ženski rod maltene svakoj reči, kakvo bi ime zahtevali hermafroditi za svoju direktorsku funkciju? Kome uopšte može biti važno, sem insistirajućima na šupljoj formi, kojeg je pola direktor škole ili predsednik države? Možda onima kojima je „fino i perfidno objašnjeno da jezik nije alat komunikacije i razumevanja, već znak identiteta”, u ovom slučaju ne nacionalnog već polnog.

Umesto da nastave borbu Eme Goldman, „crvene Eme” – među inim i borca (borkinje?) za prava glasa žena – koja je prepoznala suštinu stvari (da ne spominjem Rozu Luksemburg i druge feministkinje i socijalistkinje): „Uistinu, u državama s pravom glasa za žene zajamčena su jednaka prava na vlasništvo; ali od kakve je koristi to pravo za mnoštvo žena bez vlasništva, za hiljade najamnih radnica koje žive od danas do sutra? Da to pravo glasa nije uticalo i ne može uticati na njihovo stanje priznala je čak i dr Samner, koja to sigurno dobro zna. Kao vatrena sufražetkinja koju je u Kolorado poslala Univerzitetska liga za jednako pravo glasa iz države Njuork da prikupi građu u korist borbe za pravo glasa, ona bi bila posljednja koja bi rekla išta štetno o tome; ipak nas obaveštava da je jednako pravo glasa vrlo malo uticalo na ekonomski položaj žena. Da žene nisu jednako plaćene za isti posao i da su, uprkos tome što u Koloradu imaju pravo raditi u školama od 1876., učiteljice plaćene manje nego u Californiji… Nije li jedna druga sjajna pobornica ženskog prava glasa tvrdila da će njeno pravo glasanja dokinuti društvenu nepravdu, protiv koje se uzalud bore zajedničkim snagama najodličniji umovi širom sveta?” ( „Žensko pravo glasa”, 1911. kao i u zbirci eseja).

Jesu li u razvijenom svetu, posebno zemljama „demokratske” EU – gde žene imaju pravo glasa a prosečna plata im je oko 16% manja od muških – više od sto godina nakon Eminog eseja uspele ostvariti suštinu svekolike svoje ravnopravnosti (ekonomska) koja posledično utiče na jednakopravnost na svim drugim poljima? U zahtevima za cjelovitu ravnopravnost u životu i pristupu svim poslovima pod istim uslovima kao muškarci – pa, primerice i vojsci, što podrazumeva ravnopravno ubijati i biti ubijen – dakle relativizaciju osude „ubijali su žene i decu”, ostavljajući samo potonje (zanemarimo li dečje pripadnike paravojski) nevinom i pošteđenom. Parafrazirajmo Molijereovog gospodina Žurdena: „O, Gospode! Onda ima već 107 godina kako to govorite, a tek sad to saznajemo! E, baš vam mnogo hvala što ste nam to objasnili.” Sistem je sofisticiranom, skoro neraspoznatljivom dresurom (uvežbavanjem, obukom, uputstvima, privikavanjem, navođenjem…) maskiranom u oblike samodresure, fino amortizovao nekad klasnu borbu feministkinja, usmerivši poveliki deo njih u često humornu borbu za cepanjem dlake (kako glasi muški gramatički rod reči dlaka?) na delove.

Tek neki navedeni, iz bezbroj primera eksplicitne i prikrivene dresure ovaca od strane onih koji su je u stanju sprovoditi (kapital i s njime spregnuta vlast) računajući na inertno prepuštane stada manipulaciji, upućuju na razradu algoritma njegovim upravljanjem. Algoritam je skup pravila kojima se sistem (recimo, stado!) rukovodi u svom vladanju. Kako se u slučaju naše vrste povećava njihova količina (u pisanom, nepisanom, ili pak intuitivnom obliku koji očekuje formalizaciju), dok s druge strane biva sve veći njihov broj u pokušajima približavanja vetačke inteligencije prirodnoj, sve nekako podseća na konvergenciju tih težnji. Konačnoj, nerazdvojnoj simbiozi zamirujuće prirodne i narastajuće veštačke inteligencije u jedan, ne samo reklamnim sloganom opisan već zaista novi oblik života! Kad se upotpuni skup spomenutih pravila, moguće je da će centralni kompjuter preuzeti nadzor nad celinom stada i njegovim delovima (ovcama), pa će se ljudsko biće zaista transformisati u poslušnu ovcu – odavno in statu nascendi – dobivši konačno odgovor o Dreseru svih dresera, i njihovih ovaca, dakako! U pauzama dresure, dok preživaju dobačenu nagradu, živuljke nek’ dumaju jesu li zadovoljne Odgovorom Fredrika Brauna, a pre svega vlastitim statusom ovce. S obzirom da autor to neće doživeti, unapred izražava saučešće još prisutnom obliku, nesvesnom svog izumiranja, humane vrste iz koje potiče.

 

(Ilustracija Freeimages)

(Diogen)

O autoru

administrator

Ostavite komentar