Убрзо након доласка у Америку, проф. др Тихомир Новаков запослио се у Лоренц Беркли националној лабораторији при Kалифорнијском универзитету у Берклију, где је основао групу за атмосферска истраживања.
Kада је 2004. године један од климатолога који су највише допринели ширењу свести о климатским променама, Џејмс Хансен из Насиног Годар института за свемирске науке, објавио рад у коме тврди да црни угљеник (black carbon) на површини ледених капа апсорбује сунчеву топлоту што убрзава њихово топљење, у истом тексту подсетио је на значај Тихомира Новакова, физичара пореклом из Србије, за развој читаве ове области назвавши га „кумом црног угљеника”.
Овај физичар светског гласа рођен је 1929. године у Сомбору. На Универзитету у Београду је дипломирао а затим и докторирао нуклеарну физику и једно време радио у Институту за нуклеарне науке Винча. Kако за klima101.rs каже његова ћерка Ана Новаков, историчарка уметности и професорка на калифорнијском Сент Мери колеџу, физичар се често присећао времена када је радио у Винчи и атмосфере која је владала у овој истраживачкој заједници. Међутим, 1963. године Новаков се сели у Сједињене Америчке Државе, од нуклеарне физике се окреће ка хемији атмосферских аеросоли и његова каријера креће једним другачијим, узбудљивим и још увек недовољно схваћеним смером.
Убрзо након доласка у Америку, запослио се у Лоренц Беркли националној лабораторији при Kалифорнијском универзитету у Берклију, где је основао групу за атмосферска истраживања. Према речима Ане Новаков, имао је велику срећу што је читав живот провео у овој лабораторији која је окупљала најкреативније научне умове тог доба који су долазили из целог света. Почео је да истражује озонски омотач, глобално загревање и атмосферско загађење, у време када је већина истраживача доводила у питање колико су ове теме заиста значајне.
Црни угљеник настаје непотпуним сагоревањем фосилних горива, биогорива и биомасе и може се пронаћи и у антропогеној и у природној чађи. Данас велики број истраживања показује да је црни угљеник значајан полутант и да уз угљен-диоксид највише доприноси климатским променама.
Упркос томе Тихомир Новаков је, како његова ћерка каже, „био сигуран да је то највреднији научни рад који може имати дугорочне утицаје на глобална питања”. Група којом је руководио професор Новаков почетком седамесетих је покренула велики број истраживања о аеросолима које садрже угљеник. У великој мери њихова истраживања била су пионирска. Тако су први применили рендгенску фотоелектронску и Роман спектроскопију на узорке атмосферских аеросоли што им је омогућило да у њима уоче структуре сличне графиту и активном угљу.
Убрзо је Новаков сковао термин „црни угљеник” за компоненту ситних честица (PM≤ 2.5 µm) која апсорбује сунчеву светлост. Његова група развила је и технику за мерење концентрације ове компоненте, као и аеталометар, инструмент који се и данас у те сврхе највише користи. Шта је црни угљеник и због чега је важан за климатске промене?
(Pixabay)
Црни угљеник настаје непотпуним сагоревањем фосилних горива, биогорива и биомасе и може се пронаћи и у антропогеној и у природној чађи. Данас велики број истраживања показује да је црни угљеник значајан полутант и да уз угљен-диоксид највише доприноси климатским променама. Апсорбујући сунчеву светлост, он доприноси загревању атмосфере, а затим и глобалном загревању.
Разлог због чега је црни угљеник важан фактор климатских промена је то што има од 460 до 1.500 пута снажније ефекте на загревање од угљен-диоксида. Међутим, треба имати у виду да се у атмосфери задржава свега неколико дана до неколико недеља, док угљен-диоксид може ту остати и до 1.000 година. Док новија истраживања наглашавају ову улогу црног угљеника, у време када је професор Новаков о њему писао, већина истраживача је сматрала да његово присуство у атмосфери није уобичајено и да његов значај није велики, делом и зато што је у то време дошло до значајних напредака на пољу квалитета ваздуха.
Најпре се почетком педесетих година прошлог века у научним круговима доста говорило о утицају загађења на људско здравље и смртност, па је 1956. године у Великој Британији донет Закон о чистом ваздуху, што има за последицу значајно смањење концентрације чађи. Слична ситуација је била и у америчким градовима па истраживања атмосферских аеросоли губе на значају, али група професора Новакова седамдесетих година показује да црни угљеник, као и друге компоненте чађи, и даље чине велики удео аеросоли и да има значајан ефекат на глобално загревање и људско здравље.
Kако је изгледало радити окружен неразумевањем описао је сам Тихомир Новаков 2004. године, у тексту који се може пронаћи на сајту Беркли лабораторије. „Били смо у пустињи. Било је то неконвенционално гледиште и доста времена је требало да прође да се научна заједница сложи са нама”, присећао се Новаков у овом тексту. Упркос томе, са својим колегама је радио упорно и посвећено до последњих дана живота.
Према речима његове ћерке, и у деветој деценији живота је проводио дане у лабораторији, био ментор младим истраживачима и био задовољан што је његов рад након више година ипак препознат као револуционаран и утемељивачки. Друга велика страст била је опера, па се трудио да никада не пропусти представе у San Francisco Opera House. Тихомир Новаков је преминуо 2015. године. До последњих дана био је уверен да је научно истраживање кључ за унапређење и спас глобалне животне средине.
(Извор Данас)
