Све у свему, показало се да у добро контролисаним условима нема веће разлике у моралном понашању верника и неверника.
Шта каже наука о утицају религије на морал – јесу ли верници моралнији од неверника? Занимљиво је да истраживања показују да у то у некој мери верују чак и атеисти. Наиме, студија објављена у часопису Nature Human Behaviour, коју су 2017. спровели антрополог Дмитрис Ксигалатас са Универзитета Конектикат и сарадници, показала је да су у складу с културолошко–еволуционим теоријама религије и морала људи у већини анализираних земаља (иако не у свим) екстремно кршење морала сматрали више својственим атеистима него верницима. Притом се показало да су антиатеистичке предрасуде постојале и међу атеистичким учесницима испитивања, иако у мањој мери.
„Укорењена морална сумња у атеисте указује да снажан утицај религије на моралне просуђивање и даље постоји, чак и међу неверницима у секуларним друштвима”, закључили су аутори у научном чланку. Но научна истраживања показују да такве предрасуде у стварности немају озбиљне темеље. У једном разговору 2017. на страницама Универзитета Конектикат Ксигалатас је, коментиришући налазе своје студије, рекао да су њени резултати занимљиви у контексту чињенице да „подаци америчког Федералног уреда за затворе упућују да је далеко мања вероватноћа да ће атеисти починити злочине него религиозни људи” и да „у свету најмање религиозне земље имају најнижу стопу криминала”.
Доиста, земље с најнижим стопама религиозности, попут Исланда, Норвешке, Чешке, Јапана и Шведске, истовремено су с најнижим стопама криминала. С друге стране, САД имају више стопе религиозности и више стопе криминала у порђењу с многим другим развијеним земљама, посебно у насилним злочинима. Ксигалатас признаје да је то корелацијски доказ: „То не значи да ће то што је неко атеиста водити до тога да ће чинити мање злочина. Но интуиција коју наша студија открива да су атеисти неморални дефинитивно није подржана стварношћу”.
У прилог овом закључку говоре бројна истраживања верника и неверника у различитим аспектима моралног понашања, од давања добротворних прилога, преко варања на испитима до помагања странцима у невољи и сарадње са анонимним људима. Да би дошли до уверљивих резултата, истраживачи су се прво морали усагласити пводом дефиниције моралности и како да се најбоље она мери.
Ара Норензајан са Одсека за психологију Универзитета Британска Колумбија у научном раду „Чини ли религија људе моралнијима” пише да еволуциона перспектива види људску моралну психологију, баш као и религију, као природну појаву која је конвергентан производ генетског и културног наслеђа. Стога се на најширој равни може рећи да морал чине „међусобно повезани скупови вредности, врлина, норми, пракси, идентитета, институција, технологија и развијених психолошких механизама који функционишу заједно да би сузбили или регулисали лични интерес и учинили заједнице могућима”, што је дефиниција Џонатана Хајда из књиге Праведни ум из 2012.
Дотична научница истиче да је у том смислу морал уско повезан с питањем како велике заједнице, у којима се људи међусобно не познају, могу да сарађују и да решавају проблем у којем појединац користи изворе или добити заједнице а да не придоноси или учествује у њиховом стварању, што може смањити укупну успешност и морал групе. Такве дефиниције религије и морала у складу су ас историјским и археолошким налазима и на њима утемељеним теоријама да су се религије с великим боговима што награђују моралност и кажњавају неморалност појавиле када су људи почели да оснивају велике заједнице у којима се нису међусобно познавали. Пре тога се у маленим племенским заједницама неоходно поверење у друге лако стицало на темељу угледа.
Василис Сароглоу с Католичког универзитета у Лувену нагласио је у часопису Psychology of Religion Newsletter да је „контраст између идеала и самопоимања религиозних људи, с једне стране, и резултата студија које користе друге истраживачке стратегије, с друге, толико велики да истраживачи могу бити у искушењу да посумњају у морално лицемерје код религиозних”. Наиме, бројна испитивања показала су да верници претерују у самопријављивању просоцијалних моралних понашања, као што су донација, да би се приказали у бољем светлу. Научници су стога почели све више да користити технике које укључују тзв. когнитивно припремање (priming).
То је техника из експерименталне психологије у којој се одређеним подсетницима – суптилним или сублиминалним сликама, речима или порукама, активирају религиозне мисли учесника, а просоцијално понашање мери у контролисаним условима. Тако постављене студије обелоданиле су да не постоји значајнија повезаност између религиозности и моралности. На пример, у једном експерименту одрасли су били насумично распоређени у три групе: једна је била припремана бременитим религиозним терминима као што су бог, божанско и дух; друга световним као што су грађански, порота и полиција; а трећа, контролна, изложена потпуно неутралним терминима.
Након припреме сваки испитаник је играо анонимну двоструко слепу игру диктатора. То је оглед у психологији и економији који се користи за проучавање алтруизма и поштења. Један учесник (диктатор) добија одређену суму новца и мора одлучити колико ће задржати за себе, а колико ће дати другом који нема утицаја на одлуку. Игра помаже истраживачима да схвате како људи одлучују у дељењу и колико су спремни бити великодушни када нема последица за себичност. Резултати су показали да су учесници у верски припреманој групи дали готово двоструко више новца другима у поређењу с контролном групом. Посебно је занимљиво да је и група припремана секуларним терминима, као што је полиција, показала исти образац као и религијски припремана. А то указује да секуларни механизми, када су доступни, такође могу подстицати великодушност.
Други познати пример сличног истраживања с припремама је „Студија доброг Самарићанина”, у којој су истраживачи пратили ко ће стати да помогне озеђеној особи у уличици. Открили су да интринзична религиозност у томе није играла никакву улогу, чак ни када су испитаници имали задатак да након проласка кроз уличицу одрже говор о добром Самарићанину, што је снажна религиозна припрема. Напротив, неки спољни чиниоци, попут кашњења на излагање, имали су јачи утицај на одлуку у помагању од религиозних уверења. Слична открића потврђена су у бројним лабораторијским и теренским студијама. Све у свему, показало се да у добро контролисаним условима нема веће разлике у моралном понашању верника и неверника.
(Илустрација Pixabay)
(Индекс)