USHOĐENJE UOBRAZILJE

MUZIKA: VOLJA ZA ŽIVOTOM

211 pregleda

Artur Šopenhauer: Kada slušamo muziku, stvara se osećaj da smo povezani sa nekakvom višom istinom (suštinom postojanja).

Borivoj Vujić

Muzika je stara koliko i samo čovečanstvo, a tokom vekova brojni filozofi i naučnici pokušavali su da objasne naš odnos s njom. Jedan od najtemeljnijih bio je nemački filozof Artur Šopenhauer (1788–1860). Tvrdio je da muzika predstavlja najplemenitiji i najznačajniji oblik umetnosti, jer ne samo da se uzdiže iznad drugih formi, već jedina ima mogućnost da kanališe u nama duhovni spoj sa univerzumom.

Njegova analiza posredovanja različitih umetničkih formi nije bila zasnovana na emocijama već na razumu. Muziku je posmatrao kroz prizmu svog filozofskog pogleda na svet. Iako su njegove teorije osporavane više puta, one i dalje pružaju zanimljiv i logički konzistentan argument da je muzika najviši oblik izražavanja poznat čoveku. Bio je izuzetno sistematičan u svom razmišljanju, te je došao do zaključka da su svi događaji – prošli, sadašnji ili budući – diktirani skupom međusobno povezanih metafizičkih zakona.

Da bismo razumeli ova razmišljanja o muzici, moramo poznavati interpretaciju same stvarnosti koja je usredsređena na konceptu pod nazivom ,,volja za životom”. Šopenhauer je definisao volju kao slepi neprekidni impuls koji diktira postojanje organske i neorganske materije. Volja se kod ljudi manifestuje u obliku želje i predstavlja krajnji, jedinstveni i nedefinisani pojam praiskonskog instinkta. Ona nas nagoni ka odredištu do kojeg nikada ne možemo stići, ali se neprekidno krećemo ka njemu. Ovaj paradoks je osnovni uzrok nastajanja patnji i duhovnih nemira. Da bismo dosegli mir, treba da raskinemo spregu sa željama koje nas zapravo i čine posebnim bićima na ovoj planeti.

Čovek kao organizam, svi njegovi delovi i sve njegove radnje, samo su manifestacije čovekove volje. Nagon za održanjem u životu i polni nagon su dva osnovna oblika čovekove volje za životom. Oni predstavljaju izvor stalnog nespokojstva, stalne žudnje, bola i patnje. Nakon zadovoljenja nagona, nastaje osećaj ravnodušnosti i dosade. Dakle, čovekov život nije ništa drugo do nezajažljiva težnja, borba za zadovoljenje bezbrojnih potreba, patnja i dosada. Patnja je konstantna jer potiče iz nezadovoljenosti u prohtevima nezajažljive volje.

Iako je Šopenhauer svoju ideju o volji kao suštini sveta smatrao za originalnu, duboku i naučnu, vremenom se pokazalo da se tu radi o individualnoj proceni sveta shodno ljudskoj prirodi. Koliko je ovakav idealizam nemoguć, vidi se po tome što on grubo protivreči naučnom shvatanju sveta. Prema tom idealizmu, prostor, vreme, materija, pa i ceo svet postoje samo na osnovu svesti, odnosno kroz razum. (,,Razum ujedinjuje prostor i vreme u predstavi materije. Ovaj svet kao manifestacija postoji samo na osnovu razuma i samo za razum.” – Šopenhauer)

U vezi sa osnovnom tendencijom svoje filozofije, a to je spasenje od volje za postojanjem kao izvorom patnje, Šopenhauer umetnost smatra prolaznim izbavljenjem i privremenom utehom u životu. Upoređuje ono neuhvatljivo, često melanholično osećanje koje umetnost, a pogotovo muzika, može da uzburka u nama, sa onim koje nas preplavi kada naiđemo na neko veličanstveno delo koje je priroda stvorila. Recimo, kao kada se popnemo na vrh neke planine pa ugledamo duboku dolinu, a u daljini neke druge izvajane planinske vence zavejane snegom. Tada naizgled beskrajni sjaj samog sveta stavlja naše postojanje u novu perspektivu.

,,U poređenju sa ovim doživljajima koji izazivaju strahopoštovanje, naše svakodnevne borbe izgledaju tako male i beznačajne da možda i ne postoje.” (Šopenhauer)

,,Nisu li planine, talasi i nebo deo mene i moje duše, kao što sam i ja deo njih?” (Bajron)

Prema razmišljanjima Artura Šopenhauera, muzika je ta koja pokušava da pronađe univerzalno u ličnom, bezvremeno u savremenom i beskonačno u konačnom. Ona je takva umetnička forma da predstavlja direktnu manifestaciju same volje, dok druge grane umetnosti prikazuju senku kopija ideja. Kada slušamo muziku, stvara se osećaj da smo povezani sa nekakvom višom istinom (suštinom postojanja).

Treba naglasiti da se Šopenhauer bavio apsolutnom (čistom) muzikom, koju je najviše ispoljavao Rihard Vagner u svojim kompozicijama. Stepen uticaja koji je na Vagnera izvršila Šopenhauerova filozofska misao bio je višestruk. Smatra se i prelomnom tačkom, kako u okviru stvaralaštva ovog kompozitora, tako i na polju teorijske misli o religiji i muzici.

Muzika bez teksta, omogućava neometan izraz i doživljaj nečeg metafizičkog. O apsolutnoj, tačnije čistoj instrumentalnoj muzici Šopenhauer je pisao u afirmativnom smislu, insistirajući na tome da ona predstavlja neposredno samu volju, utičući na naša osećanja, strasti i afekte.

(Ilustracija Artur Šopenhauer/Vikipedija)

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar