Kада концентрација угљен-диоксида спадне испод критичне тачке (око 10 удела на милион), биљке више неће моћи производити кисеоник. Прво ће нестати оне, а потом и животиње које зависе од кисеоника. Занимљиво је да ће се то, геолошки гледано, догодити нагло, кроз неколико стотина хиљада година.
Добро је позната чињеница да Земља неће заувек бити гостољубиво место за живот. Дугорочне научне прогнозе и модели указују на неизбежне декосежне промене које ће планету учинити неподесном за сложенији живот, а затим је потпуно уништити. Пре него што Сунце нарасте и прогута најближе планете, укључујући можда и Земљу, клима постати неподношљива за људе и већину животиња. То ће се догодити када се сви континенти сједине у један велики. Потом ће због јачања сунчевог зрачења нестати кисеоник, што ће изазвати изумирање већине сложенијих облика живота.
Сунце је звезда средње величине, тзв. жути патуљак (спектрални тип G2V), која кроз стабилну нуклеарну фузију у језгру тренутно претвара водоник у хелијум. Међутим, за отприлике 5 милијарди година оно ће потрошити залихе водоника у средишту, због чега ће језгро колабирати, а спољашњии слојеви се проширити. Претвориће се у црвеног дива, пречник стотинама пута већег од данашњег.
У тој фази сигурно ће прогутати Меркур и Венеру, а питање опстанка Земље још је предмет расправа. Већина модела наговешћује да ће, чак и ако то физички избегне, топлота испарити све материјале с њене површине и у потпуности уништити атмосферу. У најбољем случају, могла би бити стерилисана до непрепознатљивости. На крају те фазе звезда ће одбацити своје спољње слојеве и формирати тзв. планетарну маглину, док ће оно што остане постати бели патуљак – врло густи ужарени остатак, величине сличне Земљи, али с масом приближном половини данашњег Сунца.
Но, много пре него што оно почне гутати планете, живот на Земљи суочиће се с тишим, али једнако кобним изазовом – губитком кисеоника. Према истраживању објављеном 2021. у часопису Nature Geoscience, које су спровели Kазуми Озаки с Тохо универзитета у Јапану и Кристофер Рајнхард из Џорџија института за технологију, биосфера на престаће да постоји већ за око милијарду година.
Узрок неће бити постојећа климатска криза, него поступно јачање Сунчеве светлости како оно стари. Већа количина зрачења довешће до загрецања Земљине површине и промена у циклусима угљеника. Kако се температура буде повећавала, количина угљен-диоксида у атмосфери почеће опадати јер ће га хемијске реакције с камењем (карбонатизација) везивати у минерале.
То ће имати катастрофалан утицај на биљке јер је CO₂ неопходан за фотосинтезу, процес којим биљке стварају кисеоник. Kада концентрација CО₂ спадне испод критичне тачке (око 10 удела на милион), биљке више неће моћи производити кисеоник. Прво ће нестати оне, а потом и животиње које зависе од кисеоника. Занимљиво је да ће се то, геолошки гледано, догодити нагло, кроз неколико стотина хиљада година.
Озаки и Рајнхард пишу: „Модел предвиђа да ће до деоксигенације атмосфере, односно наглог пада износа кисеоика на вредности сличне онима из архаика, највероватније доћи пре него што започну услови влажног учинка стаклене баште у климатском системуу Земље и пре великог губитка површинске воде из атмосфере”. Другим речима, услови на нашој планети вратиће се у стање у каквом су били пре 2,5 милијарди година – пре тзв. великога оксидацијског догађаја. Атмосфера ће тада бити богата метаном, готово без кисеоника и без озонског слоја. Такви услови одговараће једино анаеробним микроорганизмима – примитивним облицима живота који кисеоник н ије потребан.
Међутим, ту није крај – нова студија објављена у часопису Nature Geoscience, под вођством Александера Фарнсворта са Универзитета у Бристолу, иде корак даље. Она користи климатске моделе далеке будућности да би истражила када ће Земља постати стварно ненастањива за људе и већину сложених организама. Процена је да ће се то догодити за око 250 милиона година.Тада ће се сви континенти поново спојити у један големи суперконтинент. Таква геолошка конфигурација додатно ће погоршати климатске прилике јер ће повећати унутрашње температуре, смањити доступност воде и појачати сезонске екстреме. Примерице, познато је да се данас брже загрева северна хемисфера него јужна јер на њој постоји више јединственог копна.
Фарнсворт објашњава да ће се на формираном суперконтиненту створити троструки удар – због повећаних вулканских активности узрокованих сударима континената повећаће се количине CО₂ у атмосфери, зарад старења Сунца повећаће се соларна енергија на Земљи за 2,5% вати по квадратном метру у односу на данашњу и појачаће се учинак континенталности на местима далеко од оцеана (порашће разлике у максималној и минималној температури), што ће значити неподношљиву врућину за већину сисара на већем делу планете. „Температуре између 40 и 50 Целзијусових степени, уз високу влагу, учиниће да људи и многи сисари не могу преживети јер више неће моћи расхладити своја тела знојењем”, тумачи Александер Фарнсворт. У тим околностима, чак и ако кисеоник још буде постојао, физиолошки услови на површини Земље биће смртоносни за сисаре, укључујући људе.
Дакле, студије показују да Земља неће умрети у једном тренутку, већ у низу фаза. Ова сазнања не значе да нас крај чека ускоро, али јасно показују колико су услови на планети – које данас често узимамо здраво за готово – у стварности привремени и крхки. Истовремено, наведене студије сугеришу да потрага за животом у свемиру не сме бити ограничена само на планете с кисеоником јер он није нужан показатељ живота, који може постојати и без њега.
(Илустрација Pixabay)
(Индекс)
