Kada koncentracija ugljen-dioksida spadne ispod kritične tačke (oko 10 udela na milion), biljke više neće moći proizvoditi kiseonik. Prvo će nestati one, a potom i životinje koje zavise od kiseonika. Zanimljivo je da će se to, geološki gledano, dogoditi naglo, kroz nekoliko stotina hiljada godina.
Dobro je poznata činjenica da Zemlja neće zauvek biti gostoljubivo mesto za život. Dugoročne naučne prognoze i modeli ukazuju na neizbežne dekosežne promene koje će planetu učiniti nepodesnom za složeniji život, a zatim je potpuno uništiti. Pre nego što Sunce naraste i proguta najbliže planete, uključujući možda i Zemlju, klima postati nepodnošljiva za ljude i većinu životinja. To će se dogoditi kada se svi kontinenti sjedine u jedan veliki. Potom će zbog jačanja sunčevog zračenja nestati kiseonik, što će izazvati izumiranje većine složenijih oblika života.
Sunce je zvezda srednje veličine, tzv. žuti patuljak (spektralni tip G2V), koja kroz stabilnu nuklearnu fuziju u jezgru trenutno pretvara vodonik u helijum. Međutim, za otprilike 5 milijardi godina ono će potrošiti zalihe vodonika u središtu, zbog čega će jezgro kolabirati, a spoljašnjii slojevi se proširiti. Pretvoriće se u crvenog diva, prečnik stotinama puta većeg od današnjeg.
U toj fazi sigurno će progutati Merkur i Veneru, a pitanje opstanka Zemlje još je predmet rasprava. Većina modela nagovešćuje da će, čak i ako to fizički izbegne, toplota ispariti sve materijale s njene površine i u potpunosti uništiti atmosferu. U najboljem slučaju, mogla bi biti sterilisana do neprepoznatljivosti. Na kraju te faze zvezda će odbaciti svoje spoljnje slojeve i formirati tzv. planetarnu maglinu, dok će ono što ostane postati beli patuljak – vrlo gusti užareni ostatak, veličine slične Zemlji, ali s masom približnom polovini današnjeg Sunca.
No, mnogo pre nego što ono počne gutati planete, život na Zemlji suočiće se s tišim, ali jednako kobnim izazovom – gubitkom kiseonika. Prema istraživanju objavljenom 2021. u časopisu Nature Geoscience, koje su sproveli Kazumi Ozaki s Toho univerziteta u Japanu i Kristofer Rajnhard iz Džordžija instituta za tehnologiju, biosfera na prestaće da postoji već za oko milijardu godina.
Uzrok neće biti postojeća klimatska kriza, nego postupno jačanje Sunčeve svetlosti kako ono stari. Veća količina zračenja dovešće do zagrecanja Zemljine površine i promena u ciklusima ugljenika. Kako se temperatura bude povećavala, količina ugljen-dioksida u atmosferi počeće opadati jer će ga hemijske reakcije s kamenjem (karbonatizacija) vezivati u minerale.
To će imati katastrofalan uticaj na biljke jer je CO₂ neophodan za fotosintezu, proces kojim biljke stvaraju kiseonik. Kada koncentracija CO₂ spadne ispod kritične tačke (oko 10 udela na milion), biljke više neće moći proizvoditi kiseonik. Prvo će nestati one, a potom i životinje koje zavise od kiseonika. Zanimljivo je da će se to, geološki gledano, dogoditi naglo, kroz nekoliko stotina hiljada godina.
Ozaki i Rajnhard pišu: „Model predviđa da će do deoksigenacije atmosfere, odnosno naglog pada iznosa kiseoika na vrednosti slične onima iz arhaika, najverovatnije doći pre nego što započnu uslovi vlažnog učinka staklene bašte u klimatskom sistemuu Zemlje i pre velikog gubitka površinske vode iz atmosfere”. Drugim rečima, uslovi na našoj planeti vratiće se u stanje u kakvom su bili pre 2,5 milijardi godina – pre tzv. velikoga oksidacijskog događaja. Atmosfera će tada biti bogata metanom, gotovo bez kiseonika i bez ozonskog sloja. Takvi uslovi odgovaraće jedino anaerobnim mikroorganizmima – primitivnim oblicima života koji kiseonik n ije potreban.
Međutim, tu nije kraj – nova studija objavljena u časopisu Nature Geoscience, pod vođstvom Aleksandera Farnsvorta sa Univerziteta u Bristolu, ide korak dalje. Ona koristi klimatske modele daleke budućnosti da bi istražila kada će Zemlja postati stvarno nenastanjiva za ljude i većinu složenih organizama. Procena je da će se to dogoditi za oko 250 miliona godina.Tada će se svi kontinenti ponovo spojiti u jedan golemi superkontinent. Takva geološka konfiguracija dodatno će pogoršati klimatske prilike jer će povećati unutrašnje temperature, smanjiti dostupnost vode i pojačati sezonske ekstreme. Primerice, poznato je da se danas brže zagreva severna hemisfera nego južna jer na njoj postoji više jedinstvenog kopna.
Farnsvort objašnjava da će se na formiranom superkontinentu stvoriti trostruki udar – zbog povećanih vulkanskih aktivnosti uzrokovanih sudarima kontinenata povećaće se količine CO₂ u atmosferi, zarad starenja Sunca povećaće se solarna energija na Zemlji za 2,5% vati po kvadratnom metru u odnosu na današnju i pojačaće se učinak kontinentalnosti na mestima daleko od oceana (porašće razlike u maksimalnoj i minimalnoj temperaturi), što će značiti nepodnošljivu vrućinu za većinu sisara na većem delu planete. „Temperature između 40 i 50 Celzijusovih stepeni, uz visoku vlagu, učiniće da ljudi i mnogi sisari ne mogu preživeti jer više neće moći rashladiti svoja tela znojenjem”, tumači Aleksander Farnsvort. U tim okolnostima, čak i ako kiseonik još bude postojao, fiziološki uslovi na površini Zemlje biće smrtonosni za sisare, uključujući ljude.
Dakle, studije pokazuju da Zemlja neće umreti u jednom trenutku, već u nizu faza. Ova saznanja ne znače da nas kraj čeka uskoro, ali jasno pokazuju koliko su uslovi na planeti – koje danas često uzimamo zdravo za gotovo – u stvarnosti privremeni i krhki. Istovremeno, navedene studije sugerišu da potraga za životom u svemiru ne sme biti ograničena samo na planete s kiseonikom jer on nije nužan pokazatelj života, koji može postojati i bez njega.
(Ilustracija Pixabay)
(Indeks)
