USHOĐENJE UOBRAZILJE

NEDOHVATLJIVA LEPOTA

306 pregleda

Hoće li doživljaj umetničkog dela stvorenog veštačkom inteligencijom biti isti kao doživljaj dela, na primer, Antonija Kanove ili Mikelanđela?

Bilo bi lako napisati ovaj članak kada bih koristio jedan od dostupnih programa veštačke inteligencije. Tako bih se oslobodio početne nelagode u suočavanju s tako složenom temom i čudnog osećaja koji izaziva prazna stranica iščekujući misli i ideje, jer sam od onih koji još pišu na papiru. Ali upravo te ljudske osobine omogućuju da promišljanja, koja bi ova tema mogla podstaći, budu životnija, dublja i, zašto ne, puna žarke želje za razumevanjem.

Možda ću baš zbog toga u ovih nekoliko redaka izazvati više pitanja nego odgovora. Ipak, teši me da je Sokrat sposobnost postavljanja pitanja i prepoznavanja vlastitog neznanja smatrao temeljnim principom filozofije i ljudskom osobinom. Dakle, ono što ću učiniti jeste da podelim neka ponekad i nepovezana razmišljanja. U ovom trenutku tema veštačke inteligencije preplavljuje stranice raznih blogova i novinskih tekstova. Stvorena su velika očekivanja zbog neverovatnih mogućnosti koje ona pokazuje i ubrzanog razvoja uz višestruke implikacije na ekonomiju, nauku, tehnologiju, umetnosti itd.

Veštačka inteligencija sigurno nije nešto novo jer se u manjoj meri već duže vreme primenjuje u proračunima, dizajnu ili podršci policiji itd. No, njen ubrzani razvoj, vidljiv minulih meseci zahvaljujući popularizaciji, izazvao je brojne reakcije i rasprave. Među njima je i uticaj upotrebe veštačke inteligencije na umetnost, na polje tako izvorno ljudsko, iako je i veštačka inteligencija takođe ljudska kreacija. Pojava veštačke inteligencije, pored ostalog, budi mnoga uspavana razmišljanja i pristupe koji nas suočavaju s prirodom i vrednostima današnje umetnosti.

Kao što znamo, temelj veštačke inteligencije je logika, razvoj obrazaca, oblika i struktura, a to uključuje čulne, zvučne, vizuelne obrasce itd. Ona pripada svijetu formalnog i logičkog razuma i deluje prema matematičkim algoritmima koji postoje i u prirodi što nas okružuje. Ne ulazeći u problematiku uticaja veštačke inteligencije na područje, recimo dizajnera, pisaca i tako redom, i s tim povezanim autorskim pravima, moja promišljanja idu u smeru propitivanja našeg današnjeg shvatanja ideje umetnosti i kreativnog procesa, o toliko obezvređenoj temi lepote, i kakvu ulogu u svemu tome ima veštačka inteligencija.

Temeljni stubovi na koje se oslanja današnja umetnost jesu kreativnost i originalnost koje se cene više od lepote, prave uspavane duše umetnosti. Lepota je zanemarena, ako se i prihvati da postoji; najviše se ceni ono što je oku ugodno ili atraktivno. Ako se vriednost umetničkog dela temelji na originalnosti, ta je vrednost vrlo prolazna. Ono što je originalno i kreativno brzo to prestaje biti, a vrlo se lako reprodukuje algoritmima koji vrtoglavim brzinama kombinuju milijune oblika u nove forme. Pojavom veštačke inteligencije, originalno i kreativno postaju rastuća vrednost koja se kotira na špekulativnim tržištima. Bez snage inovativne kreativnosti i lepote koju smo joj oduzeli, što nam ostaje od umetnosti?

Istina je da čak i lepota koju prepoznajemo u prirodi i mnogim umetničkim delima svojim oblicima odgovara matematičkim obrascima. Istina je da su određene proporcije i neki intervali i muzičke lestvice povezani s mnogim ljudskim emocijama, a sve to prepoznaje i koristi veštačka inteligencija. No, verujem da lepota nije samo u oblicima, već u svetlu i životu koje umetnik kroz njih uspeva izraziti. Možda inteligencija, veštačka ili prirodna, može biti dobar alat, ali potrebno je mnogo više elemenata, poput inspiracije koja, izdižući nas iznad nas samih, omogućuje dohvatanje uzvišenih ideja. Hoće li doživljaj umetničkog dela stvorenog veštačkom inteligencijom biti isti kao doživljaj dela, na primer, Antonija Kanove ili Mikelanđela?

Lično smatram da veštačka inteligencija može dotaći strune emocija, što nije malo, ali teško da će našu svest uzdići u više sfere. A šta reći o umetnosti kao procesu transformacije umetnika? Ništa ne može zameniti unutarnje iskustvo ljudskog bića. Umetnički put je put preobražaja i unutarnjeg ostvarenja umetnika i, mada se čini da je cilj stvaralačkog procesa završni rezultat, njegova prava vrednost leži u uloženom trudu i unutarnjem procesu. Možda postoje alati poput veštačke inteligencije, ali ne i prečice. Oni iskrivljuju proces stvaranja uz opasnost upadanja u veliku površnost.

Je li lepota nešto objektivno, poseduje li ona neki univerzalni aspekt ili je ono što smatramo lepim potpuno subjektivno? Ova tema je prilično podelila savremene teoretičare koji su uglavnom svemu dali relativnu vrednost. Sveopšti relativizam zahvatio je sva polja i aspekte ljudskog bića. Iako postoji određena lična relativnost, istina je da se iza te subjektivnosti ljudske prirode nalazi vrlo važna srž koja odgovara univerzalnim zakonima prirode. Veštačka inteligencija sigurno može prepoznati oblike što bude emocije, čak ih i prilagoditi informacijama koje ima o gledaocu ili grupi gledalaca jer analizira estetske, kulturalne i međukulturalne obrasce i koristi ih u rekreaciji oblika. Kako razlikovati je li nešto napravio čovek ili veštačka inteligencija? I zašto bi trebalo biti važno to razlikovati?

Veštačka inteligencija se temelji na logici i može se reći da je to vrlo moćno proširenje naših racionalnih sposobnosti. Ali veštačka inteligencija nema emocije, nema inspiraciju, ni moralnu savest, ona samo povezuje činioce. Ne oseća, ne poznaje zanos. Može oponašati formalne izraze emocija i prenositi ih, ali ne može stvoriti kontinuitet inspiracija-misao-osećaj-radnja koji daje život delu, jer veštačka inteligencija nema svest koja integriše ideje, osećaje i delovanje. Veštačka inteligencija ne poznaje ni značenje simbola. Može rekreirati slike i anagrame koristeći standardne elemente, sačuvvati katalog simbola različitih kultura, ali sumnjam da može izazvati simboličko iskustvo koje uzdiže unutarnju stvarnost iznad zapamćenih iskustava i emocija povezanih s njima.

Naš odnos prema svetu ne nastaje isključivo temeljem onoga što opažamo, niti iz logike događanja. On je psihološki, a ne logičan, subjektivan je, a ne objektivan. Svako iskustvo što ga proživljavamo utiče na naš unutarnji svet jer ga povezujemo s mnogim prethodnim iskustvima koja su ostavila tragove, s čvrsto ukorenjenim uverenjima, s dubokim osećajima ili površnim emocijama. Sve to u velikoj meri uslovljava naše prosuđivanje i vrednovanje onoga što vidimo i doživljavamo, a samim tim i kako na to reagiramo. Bilo kakva komunikacija koju možemo uspostaviti s veštačkom inteligencijom ne može obuhvatiti taj subjektivni proces koji svako od nas doživljava, a ona ga ne može prepoznati koliko god joj podataka dali o sebi. Veštačka inteligencija nas ne može dubinski upoznati i stoga su njeni odnosi i komunikacija s ljudima vrlo površni, iako prividno mogu izgledati duboki.

Ljudska bića ne povezuju samo zajednički interesi, nego i moralne vrednosti kao što su ljubav ili osećaj za pravdu i dobro. Svaki umetnički izraz mora biti most između duše umetnika i duše onoga koji taj izraz posmatra. Ako je umetnost to zaboravila, izgubili smo nešto važno. Veštačka inteligencija ne može stvoriti taj most. Logika i analiza korisne su u spoznaji formalnih stvari, ali za kontakt sa suštinom, koja je iznad oblika, potrebna je viša inteligencija, viši oblik svesti. Razum može pomoći u shvatanju Dobra, Istine ili Lepote, ali do njih ne dopire. Do tih bitnih vrednosti dolazi se dušom koja, jednom probuđena, prepoznaje ono što joj pripada. Inteligencija je deo tog puta, ali sama nije dovoljna za dosezanje tog cilja.

Duboki moralni, estetski ili mistični osećaji su ti koji nas vode prema dobru, istini, lepoti, pravdi, vrednostima koje logički i analitički razum podupire, ali ga nadilaze. Stoga smatram da se umetnost kao sredstvo ljudskog izražavanja može oslanjati na veštačku inteligenciju, ali je mora nadići. Možda bi onome što shvatamo pod inteligencijom trebalo da dodelimo manje istaknuto mesto od onoga koje zauzima danas. Model inteligencije koji danas koristimo vrlo je daleko od uzvišene inteligencije, pruža nam samo sredstva, a ne ciljeve. Možda bi trebalo propitati druge ljudske kvalitete, druge elemente naše prirode koji nas čine ljudima i jesu, iako smo danas to zaboravili, takođr bitni u razvoju i celovitom napretku društva kao što su altruizam, velikodušnost, nadahnuće, sloboda, odgovornost, transcendencija ili ljubav. Svi ti kvaliteti su u stalnoj borbi sa svojim suprotnostima, a inteligencija pomaže u toj borbi.

Važno je zapitati se: za šta se borimo, za šta živimo, u kojem smeru želimo ići? Kreativna klica umetnosti budućnosti ne nalazi se u veštačkoj inteligenciji, nego u osetljivom, ali dubokom pogledu koji drhti pred beskrajem i lepotom sveta, a on nam omogućuje da se osetimo besmrtnima.

Migel Anhel Padilja

(Nova Akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar