Новинар AFP-а разговарао је са женом Кловиснерис Бехарано, која је клечала пред стакленим спремником у којем се налази тело њене мајке умрле при 30 година, а изгледа као да спава. Сатурнина Торес де Бехарано на себи има хаљину у којој је покопана, а у очуваној руци држи вештачки црвени каранфил. „Још има своје мало смеђе лице, плетенице, косу”, рекла је Бехарано (63) показујући на посмртне остатке мајке изложене у музеју са још 13 тела из града Сан Бернарда у колумбијским Андама. Сва тела су се мистериозно мумифицирала након смрти.
„Ако ју је Бог желео сачувати, за то је сигурно постојао разлог”, додала је. Њена мајкаје покопана на градском гробљу Сан 1993. године. Ексхумирана је 2001. да се направи простор за нова тела. Осам година након смрти Сатурнина је имала очувану косу, нокте и добар део коже. У нормалним околностима тело у ковчегу, у просеку, почне се распадати за годину дана, а за десет остају само кости. Ако тело умрлог покопају у тло, обично после пет година остане само костур.
Kад је породица угледала мумифицирану Сатурнину, није била превише изненађена. Од 1963. ископане су десетине мумифицираних тела. „На почетку су људи гледали у невјерици. Но, како је време пролазило, све су чешће ископавали мумифицирана тела”, казала је намештница у музеја Росио Вергара. Неки су још имали очне јабучице, које су се распале убрзо након ископавања. У касним осамдесетим на гробљу је сваке године било пронађено око 50 мумија. Данас само неколико.
„Стчњаци су покушали објаснити феномен, који је забележен и у земљама попут Мексика и Италије. Нису нашли објашњење за спонтано мумифицирање у Сан Бернарду”, додала је Вергара. „Јеедни мештани верују да се то догађа јако добрим људима и да је то својеврсна награда после смрти. Други, пак, мисле да је реч о казни. Већина је уверена да је разлог томе здрава исхрана и пољопривредни начин живота.”
Нису све мумије за живота жиеле у овом маленом граду. Једна је мумија Хорхеа Арманда Круза, који је већину живота провео у Боготи. Кад је умро покопали су га у родном месту. Не постоји ни јасан образац мумификације – мумије су припадале људима различито узрата и превладава одређени пол. Највише их је ископано на једном делу гробља. Поједини упућени претпостављају да се одговор крије на самом гробном месту. Прве мумије пронађене су тек након отварања гробља без подземних гробова. Пре шездесетих у овом градићу била су два гробља и ни на једном нису ископане мумије. Осим тога, клима је на том подручју влажна, што би требало убрзати распадање.
Антрополошиња Данијела Бетанцур са Националног универзитета Kолумбија сматра да до мумификације долази јер је гробље смештено на стрмој планинској падини: „Овде стално дува врућ ветар. Можда гробље функционише као пећница у којој тела дехидрирају. Но, ту хипотезу тек треба проучити. Није уприличено много студија о томе шта се догађа и због којих услова долази до мумификације.”
(Илустрација Profimedia)
(Индекс)
